Само мајстори фудбала могу да врате навијаче (ФОТО)

Пре него Дисциплински судија ФСС на основу извештаја делегата  покрене нови поступак против Новог Пазара због понашања навијача, скандирања и транспарената, морамо да се запитамо: да ли од фудбалске сцене желимо да направимо позоришну и колико заиста вучемо адекватне потезе у наводној борби за повратак гледалаца на трибине?!

Ако борба за повратак гледалаца на стадионе није само вишедеценијска фраза, онда недељни кадрови из Новог Пазара, са или без тона с трибина, треба да послуже као аргумент за тврдњу да тамо где има шта да се види, има и интересовања за најлепшу и највреднију споредну ствар на свету – фудбал. Чак и кад домаћин нема реалне шансе да се домогне високог пласмана на табели, уз услов изречен у Новогодишњем троброју Спортског журнала у интервјуу Адема Љајића:

„Волео бих да у свим градовима у Србији људи навијају и воле локалне екипе као што је случај у Новом Пазару! Да у Крагујевцу – Крагујевчани воле Раднички, а не Звезду или Партизан, у Крушевцу – Напредак, Суботици – Спартак, Новом Саду – Војводину... У таквим амбијентима играо би се неизвеснији и бољи фудбал“.

Није рекао, али, подразумева се да сваки од клубова треба да има и фудбалера посвећеног средини бар приближно као што је Адем Љајић Новом Пазару. Оно што су навијачима Партизана годинама били Момчило Вукотић и Саша Илић, Звезде – Драган Џајић и Душан Савић, Наполија – Марадона, Јувентуса – Дел Пјеро, Роме – Тоти, Барселоне – Меси... Пазарцима је Љајић. На сваком кораку, без обзира да ли се шета градом или трчи зеленом фудбалском сценом. За класу бољи од свих на терену, Љајић је сваким потезом у недељу показивао због чега су љубитељи фудбала похрлили на трибине више него икад. Показао је још нешто – апсурдност у третману сопствене деце у односу на иностране аквизиције.

Адем Љајић је врло рано отишао из Партизана и практично није ни „стигао“ да прође кроз „неправедни дрил“ тадашњег руководства осликан реченицом „ако волиш клуб, играћеш за 10-15.000 евра, зарадићеш кад одеш у иностранство“...  Партизанова деца играла су тада за 10-15, а странци –половњаци којима ни године рођења нису могле да се утврде, довођени су за 4-5 пута веће плате... Кад је догоревало до ноката – враћани су као спасиоци за нестварне своте новца, неки за 600.000, а поједини за 900.000 евра годишњу плату. Ни једни, ни други клубу нису донели готово ништа јер им је повратак представљао нужно зло у покушају спашавања каријера... Из тог времена – остала је и анегдота за рубрику „веровали, или не“ са 151. вечитог дербија (1:1) 2016. као илустрација какви су „професионалци“ стизали у Хумску. Штопер Гогуа уочи изласка на Маракану чашицом ракије или вискија, само он зна, покушао је да растера трему. После прве, испио је и другу, ко зна да ли и трећу... Кад је почео дерби, прву лопту у чистој ситуацији избацио је у аут, другу – изгубио, а да не би и трећу, урадио је још гору ствар – са ивице свог шеснаестерца неартикулисано ју је тако захватио да је фијукнула изнад главе голмана Шаранова и пречке на голу Партизана! У полувремену у свлачионици тренери и саиграчи терали су га да „дуне“ како би проверили да ли је пијан!?

Некоме из Партизанове омладинске школе и такав – касније доказани пијанац Гогуа, заузимао је место у првом тиму... Жеља данашњег руководство Партизана да афирмише таленте из сопствене фудбалске радионице, као и покушај да међу њих врати фудбалског професора Адема Љајића утолико је разумљивија, поготово после утакмице у Новом Пазару. Не треба међутим нико да се љути ако новопазарски Меси опет као и зимус каже „НЕ“. Јер, играње пуним срцем и за своју душу пред пуним трибинама, нешто је што не може да се плати.

Наравно, уз услов да „фудбалски дисциплинци“ схвате да се фудбал игра управо због оних које, често и престрого, протерују с трибина.