ПСИХОЛОГ ЗА СВЕ СЕЛЕКЦИЈЕ – Стојковић: Рукомет се враћа у моду

Био је велики играч, један од најбољих српских пивотмена икада, стуб одбране и синоним борбе, освојио је са репрезентацијом Србије сребрну медаљу на ЕП 2012.

Кад је Растко Стојковић окончао играчку каријеру остао је присутан у рукомету, а последњих неколико месеци је веома активан, посвећен и обавља функцију председник Рукометног савеза Београда и координатора свих мушких репрезентативних селекција. Кренуо је силовито, свестан тешке ситуације и чињенице да је преузео „врућ кромпир“, у исто време је храбар и одлучан да рукомет подигне на виши ниво, а све што је замислио спровео је у дело.

- Имао сам велику подршку, тренери свих селекција постављени су у оквиру наших могућности и мислим да је све прошло добро. Светско јуниорско првенство је прво што нас чека у наредном периоду, док су нам недавне Медитеранске игре показале доста тога и сад знамо које ствари морамо да променимо како бисмо ишли у корак са светом. Импровизација је добра и ми смо мајстори у томе, али на дуже стазе не доноси успех – почео је разговор Растко Стојковић.

Колико је било тешко латитити се овог посла?

- Искрено, волим ово, а имам и велику помоћ у Самарџићу са којим одлично сарађујем. Поделили смо се, имамо циљеве и свако ради свој посао, тако да нема проблема. Ми смо у функцији клубова и све ћемо радити како бисмо им помогли, покренули смо доста промена, неке смо сами иницирали, а неке је и Заједница тренера Београда. За сада то иде у добром правцу.

Београд као регион је у великом проблему?

- Али је уједно и рукометни центар Србије. Ако гледамо број деце који играју за репрезентативне селекције онда је Београд дао више него остали региони и промена са Војводине и Централне Србије је донело и мале проблеме. Клубови кубуре са финансијама, ситуација је тешка, али ми смо ту да помогнемо и урадићемо све да омогућимо што боље функционисање.

Шта је највећи проблем?

- Популаризација рукомета, више деце, више тренинга и самим тим већи број клубова. Омасовљење нам је преко потребно, анимација деце, промоције, такмичарских дана. Проблем у Београду су и термини за тренинге где не можемо да се такмичимо са кошарком и одбојком. Тако да нису само финансије проблем, већ и инфраструктура. Школске сале су се некад користиле, сад је то мање, али постоји пројекат 4 на 3 који је добар у ту сврху.

Мастер план мини рукомета РС Србије је показао да су деца заинтересована за овај спорт?

- Наравно, не сумњам и деца само чекају позив. Све је ствар анимације и она је сад кључна. Савез Београда је са Рукометним Саветом одлучио да направи заједничко гледање фајнал фора Лиге шампиона, турнире, дружење како бисмо што више рукомет приближили деци. Време је потребно за све, ништа не може преко ноћи.

Шта је највећи проблем млађих селекција?

- Физичка спрема и слободно могу да кажем да од пионира до јуниора, ту највише шкрипимо. Технички ми нисмо инфериорни, ту смо у рангу са свима и веома сам поносан  на то, али физичка спрема је баш лоша и много заостајемо. И највише се то види пред крај утакмице, онда пада и концентрација, па је настају проблеми. Ово је све комплексно, јер ми морамо да променимо поглед на спорт, наша деца не иду у теретану јер су млади, па како Данци нису млади у истим годинама. Ту постоји и проблем што клубови немају новац за кондиционе тренере, а немају ни културу за одлазак у теретану која је неопходна. Више нема ни одласка на стадионе где су услови одлични за трчање, али то би морало да ради осамдесет одсто тренера, а пет, онда немамо систем и ништа нисмо урадили.

Зашто се највећи број деце губи између јуниорског и сениорског доба?

- То је реалност живота и више нема везе са спортом. Код нас је финансијска ситуација таква да ни ја не бих дозволио мом детету да се бави професионално рукометом до 25 године и игра за 500 евра, а да запостави факултет. Ту постоји и ствар стрпљења, сећам се да сам играо у Звезди Лигу шампиона, освајао титуле, а на тренинге ишао аутобусом јер нисам имао новца да сипам гориво. Нисмо ни за кафу имали. Е, данас то деца неће да трпе, не виде коначан циљ, фокусирали су се на сутра и не виде даље од тога.

Шта можемо очекивати на лето од кадета и јуниора на Светским првенствима?

- Жао ми је што смо ту децу преузели на крају циклуса, а не раније јер стварно имају потенцијал. Очекујем успехе, видећемо колико је то изводљиво, иако имамо велики број квалитетних играча. Јуниори су на излазу, али од генерација 2006. и 2008. очекујем баш доста.

Какви су српски пивотмени?

- Од свих ми се највише свиђа мали Симић који игра у Винтертуру и мислим да ће тамо доста напредовати. Изгледа импозантно и има све предиспозиције да за годину, две очекујем од њега невероватне ствари.

Домаћа лига коначно неизвесна?

- Добро је за рукомет да буде неизвесно, сад кад се одигра финале Купа, победник се радује, јер зна да је морао да се намучи за то. Одлична ствар је што имамо јаке клубове, треба их и више, а сигуран сам да би Црвена звезда и Партизан напунили Арену у Лиги шампиона и са пет, шест милиона евра и то са домаћим играчима. За разлику од кошарке која ништа и не уради са 25 милиона – закључио је Растко Стојковић.