Андреа, хвала!

Ференцварош је победио Албу у последњем колу мађарског првенства, али резултат, игра и коначни пласман нису били у првом плану на овом мечу који је остао у сенци једне играчице – Андрее Лекић.

Једна велика рукометна прича је исписала своју последњу страницу. Једна ера је завршена. Најбоља играчица коју је Србија икада имала, једна од највећих коју је свет видео, вођа са харизмом и симбол једне епохе, одлучила је да заврши каријеру.

Памтићемо је као најбољу коју смо имали – не само због титуле најбоље рукометашице света, већ због свега што је доносила на терен: луцидност која је разоружавала противнике, интелигенцију у организацији игре, непредвидиве асистенције које су остављале публику без даха. Била је архитекта напада, капитен и ослонац, покретачка снага сваке екипе у којој је играла. Али више од свега – увек је играла срцем, носила дрес репрезентације с поносом, знала је да поведе тим, да подигне екипу, да инспирише. Њена енергија није била само спортска – била је емотивна, дубока, људска. Носила је тимове на раменима, а публику у свом наручју.

Њен одлазак из професионалног рукомета не значи крај, већ почетак легенде. Јер игра попут њене не бледи – она се памти, препричава и преноси. Недостајаће свима та њена искра, онај поглед пре одлуке, пас из немогућег угла, осмех после гола… Недостајаће нам Андреа – играчица која је играла рукомет онако како се сања.

- Тешко је пронаћи праве речи, осећала сам да је време за крај и донела ову тешку одлуку. Да ли је дефинитивна, мислим да јесте – кроз смех, загоненто је рекла Андреа.

Најбоља играчица данашњице је наставила:

- Сада су ми помешана осећања, али мислим да је ова недеља била најкритичнија за мене. Тешко је пронаћи праве речи, али као да ми је милион успомена падало на памет, гледала сам фотографије, снимке са утакмица и све је веома тешко. Нисам ниша планирала, нити желела да размишљам, само сам желела да се пустим да ме све носи и да уживам у сваком тренутку свог последњег меча – рекла је Адреа Лекић на крају суботње утакмице.

Дворана Ференцвароша је била испуњена, велики број навијача је дошло да још једном ужива у мајсторијама, да још једном види свог идола, свесни да више никада ни један рукометни терен неће бити исти.

Поклони од зелено-белих, видео поруке које су се вртеле на лед екирану, овације, скандирање „Леки, Леки“ натерале су сузе на очи сваком присутном у дворани.

Минут и по пред крај утакмице клупа Ференца затражила је тајм аут, екипа се повукла са стране, а на центру терена је остала само она – Андреа, која се поклонила навијачима, саиграчицама, породици, пријатељима, високо подигавши руке, као диригент кад да знак да је крај. Саиграчице су јој потрчале у загрљај и високо је увис „бацале“. Није могла да сакрије сузе, минут за тајм аут је прошао, а у 59:11 Андреа Лекић је постигла последњи погодак у каријери, исписала се из ове магичне књиге у којој је сваки дан писала историју.