За Французе кажу да су хладни, прорачунати и изнад свега склони хвалисању, на властити рачун, разуме се. Тешки на речима у суперлативу кад прича о успеху других треба да дође и до птица на грани… Ипак, Стефан Џодић, „Француз” српске крви рођен у Монпељеу, граду на реци Лез, није окован хладноћом менталитета људи међу којима је растао, откривао тајне најважније споредне ствари на свету. Ту је негде на пола, прорачунати добричина који је с лоптом на „ти”. Идеална комбинација.
Рођен је 15. марта 2005. и није прошло много година од његовог првог плача до премијерног дружења с „бубамаром”. Ивер, не пада далеко од кладе, али да кренемо од почетка...
- Почео сам да тренирам фудбал са свега пет година, у Монпељеу, тиму чији је дрес мој отац у то време носио. Од малена сам се играо с лоптом по кући, свуда… Фудбал је за мене, да тако кажем, породична традиција, љубав одмалена, од оба помало.
Није тајна да је многим играчима кроз каријеру било тешко да се носе са теретом познатих очева, не и Стефану…
- Отац Ненад ми од почетка мог дружења са лоптом много помаже. Није ми представљало проблем то што био фудбалер, јер без њега не бих био играч какав јесам. Заиста ми значи то што имам њега који ми увек удели квалитетан савет. Често ми понавља да уживам у фудбалу, јер радим оно што волим. Док сам био млађи радио сам са њим технику, радим и дан данас, то је основа фудбала.
Кажу да је огромна разлика између стила фудбала у Француској и Србији, а Стефан је то искусио на властитој кожи.
- У Француској се много више потенцира на физичкој спреми, док је код нас техника у гро плану. Између осталог, није исти принцип према тактици. У неким сегментима, рецимо физичкој спреми коју сам поменуо, има огромне разлике.
У свакој земљи фудбал је прича за себе, баш као што и сваки играч у ногама има „трик” због којег му се диве.
- За мене је број 1 Златан Ибрахимовић, одувек је био мој узор. Такође, много ценим Пола Погбу. Технички је одличан, висок, узима лопте, даје голове.
Ред, рад, дисциплина, мирно срце и хладна глава… Из дана у дан, из тренинга у тренинг. Тежак је пут фудбалски, јер има истине у оном да увек може боље. И мора.
- Осећам да сам ушао у ту фазу када сам у најважнијим годинама, преломним за даљу каријеру. Фокусиран сам, главом сам ма терену, улажем много труда који ће се једног дана сигурно вратити. Надам се да ћу стићи до А репрезентације и да ће се код мене видети напредак у игри са лоптом и без ње, то ми је најважније.
12 УТАКМИЦА за млађе репрезентативне селекције Србије одиграо је Стефан Џодић
Орлићи су ономад положили копља пред селекцијом Бугарске. Нису без грешке одиграли улогу фаворита.
- Држали смо лопту, имали своје шансе, много њих. Бугари су искористили њихове и дали нам два гола. Грешили смо у пасу, имали лошу реализацију. Морамо боље ако хоћемо да будемо најбољи, права верзија ове репрезентације.
Данас је прилика за поправни. На зеленом тепиху стадиона „Лагатор” у Лозници Орлићи ће стати на црту Грцима (18,00).
- Све ћемо подредити томе да победимо, али кроз нашу игру и наше принципе. Хоћемо свима да докажемо да можемо боље него против Бугарске, да смо само имали лош дан - уз тоналитет пун самопоуздања, утисак је са покрићем, закључио је Стефан Џодић, млади репрезентативац Србије.
КОЛАРОВ ИМА МОДЕРНУ ВИЗИЈУ
Александар Коларов је на добром путу да Орлиће скоцка до перфекције, да сваку коцкицу милиметарски прецизно постави на своје место и направи тим на који ће сви гледати са умереном дозом страхопоштовања.
- Коларов је играо у топ клубовима у којима је оставио печат, има модерну визију фудбала и презадовољан сам сарадњом са њим. Можемо само да напредујемо ако усвојимо све што нам говори. За све је потребно време, мало по мало почињемо да схватамо његове принципе игре - акцентовао је Џодић.
А, ЗА ТРИ ГОДИНЕ ДО А СЕЛЕКЦИЈЕ
Што је брзо то је и кусо… каже наш народ. Мора се корак по корак, полако, стрпљиво… У фудбалу нарочито. Управо тако офанзивац у вези гради свој пут ка, верује, А тиму Србије.
- Први позив сам добио од селектора Мирка Буњевчевића који је тада предводио млађе кадете, а поверење да одиграм прву званичну утакмицу ми је указао Радован Кривокапић на турниру “Миљан Миљанић”. Од тада сам сваки пут позиван. Играо сам и на Европском првенству у Израелу и ту епизоду никада нећу заборавити, били смо трећи. За мене нема веће привилегије од тога да носим дрес Србије. Није исто као у клубу, адреналин је другачији. Сада сам у младом тиму, а за три године ћу, надам се, бити А репрезентативац - с тоналитетом пуним оптимизма истакао је везиста.
БРАТ ВИКТОР - ГОСПОДАР ШЕСНАЕСТЕРЦА
Није само каријера коју гради Стефан доказ да крв није вода. И брат Виктор се определио за друговање с лоптом, али међу стативама. У тиму Монпељеа, разуме се. И логично, репрезентацији Србије за коју је дебитовао као млађи кадет, са 14 година, десет месеци и осам дана, код селектора Александра Луковића.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
