Србија рекордер по броју смењених тренера, 27 промена у 13 клубова

Чак 35 тренера радила су прошле сезоне у Супер лиги. Србија је по броју смењених шефова стручних штабова прва у Европи и четврта на свету, 27 промена забележено је у минулом првенству и то у 13 клубова. Само су Црвена звезда, Раднички 1923 и ОФК Београду остали са истим стручњацима од првог кола. Владан Милојевић је на клупи црвено-белих освојио титулу, Феђа Дудић се са Крагујевчанима поново пласирао на међународну сцену. Испред Шумадинаца завршили су Романтичари, међутим, како нису добили ПРО лиценцу, ни учинак Сима Крунића није награђен како је заслужио.

Партизан је рекордер са четири тренера у истој такмичарској години ако се рачуна и Марко Јовановић, који је без ПРО лиценце водио тим црно-белих у последња три кола јесени. По три промене направили су Јединство, Војводина, Спартак и Напредак, по две ТСЦ, Младост, Нови Пазар, Железничар, Текстилац и Чукарички, по једну Раднички из Ниша и ИМТ.

У по два клуба радила су шесторица тренера. Владимир Гаћиновић преузео је Спартак у финишу јесени, а затим од трећег пролећног кола чинио чуда са Новим Пазаром, одвевши клуб из града на обалама Јошанице и Рашке први пут на европску сцену, у квалификације за Лигу конференције.

Гаћиновић и Томислав Сивић су се, заправо, ротирали. Сивић се после 18 година вратио у родну Суботицу и Голубове довео до опстанка.

Бранко Мирјачић радио је у Текстилцу, са којим се пре годину дана пласирао у Прву лигу и Железничару, у оба клуба је смењен.

Марко Савић почео је сезону у Панчеву, није блистао, затим је преузео и Чукарички, да би се повукао после неуспешног покушаја за пласман у плеј-оф.

Славко Матић стигао је у Текстилац у финишу јесени као спасилац, али је после уводних кола пролећа прихватио понуду амбициознијег ТСЦ-а. Некадашњи играч ОФК Београда на крају са Бачкотополчанима није успео да изађе у Европу, мања је пре његовог доласка Лавовима „висио” и плеј-оф.

Младост је бриљирала док је тим у раној фази јесени водио Ненад Лалатовић. Лучанци су са харизматичним стручњаком на клупи остварили шест победа и пораз. Лалатовић није одолео позиву Војводине, трећи пут је сео на клупу Новосађана, али је доживео фијаско. Лале су се мучиле целе сезоне, нису имале поверења у непознатог Немању Кртолицу, прерано су се одрекли у претходној такмичарској години успешног Божидара Бандовића, а на крају циљ (пласман у Европу) није остварио ни Мирослав Тањга.

Најуспешнији је, наравно, Владан Милојевић. Шеф стручног штаба шампиона са Маракане има 90,09 одсто успешности, питање је да ли ће и он, а камоли неко други, да надмаши фантастичан учинак следеће сезоне.

Одличан проценат забележио је и Саво Милошевић, али је само седам кола остао на клупи. Није некадашњи репрезентативац и голгетер Партизана отишао из Хумске због лоших резултата, већ неслагања са новим руководством око играња Марка Керкеза. Срђан Благојевић је четврти по успешности, али је имао знатно већи број утакмица од претходника на клупи Парног ваљка.

Добар је учинак Зорана Васиљевића на клупи ИМТ-а. Радомир Коковић је стабилизовао Железничар. Никола Трајковић је био успешан и у пре њега стабилној Младости.

Више се очекивало од Јована Дамјановића у ТСЦ-у, Александра Станојевића у Партизану, Николе Дринчића и Синише Добрашиновића у нишком Радничком, Горана Стевановића, Славољуба Ђорђевића и Младена Додића у Напретку. Крушевљани су чак сменили Додића између две утакмице баража за опстанак против Младости ГАТ.

Похвале заслужују Урош Матић и Бојан Круљ без обзира што су са Јединством и Текстилцем изгубили суперлигашки статус. Кад су они сели на клупе Убљана и Оџачана, тешко је било очекивати спас две последњепласиране екипе, клуб из Војводине је и кажњен одузимањем шест бодова због наводно намештене утакмице са ИМТ-ом.

У коначан биланс нису уврштени тренери који су само по једно коло седели на клупама.