Судбина је чудесна. Спаја супротне полове, лечи, односно отвара ране, тера да се ум запита – да ли је могуће? Александру Саши Ђорђевићу је пре рођења „записано” да ван линије 6,75, из окрета у одсудним тренуцима, буде непогрешив, чудне околности одвеле су у вечност виртуоза у кокпиту – Ајртона Сену, Енрик Гаљехо је 2019. у 31. години потписао први професионални уговор са Хетафеом, тада највећи у историји клуба, иако је по занимању био возач камиона, Ерик Абидал успешно је побегао из канџи канцера и са Барселоном подигао пехар Лиге шампиона... Просто, веровали или не – одређене појаве терају ум да закључи – случајности не постоје, сви смо предодређени за нешто.
Наравно, постоји и свеж пример, и те како актуелан на вољеном нам поднебљу. Тиче се финалиста Супер лиге Србије, Партизана и Спартака. Голубови су 1995. одиграли једино финале било ког такмичења откако се лопта котрља на крајњем северу државе. У Чачку, одакле је Жељко Обрадовић, снаге су одмерили са црно-белима у Купу Југославије и часно изгубили (81:84). На клупи Суботичана седео је Рајко Тороман.
Премотано 30 година унапред, епилог је идентичан, такмичење другачије. Међутим, наслеђе славног стручњака живи три деценије касније. Прилику да заигра за Парни ваљак добио је Тороманов унук, Ђорђе Шекуларац, баш кад је Спартак први пут икада остварио оволико запажен резултат.
Уједно, плаво-бели су тада имали деби у европским такмичењима, односно у Купу „Радивоја Кораћа”, док идентичне сцене проживљавају и дан данас – само у ФИБА Лиги шампиона.
Стога, бесконачно маштовит ум љубитеља игре под обручима долази до следећег генијалног закључка – судбине Партизана и Спартака су везане, „доказ” је и Владимир Јовановић. Надамо се само да следећи велики успех Суботичана нећемо да чекамо до 2055. Премда, ко зна, можда је „записано” Ђорђу Шекуларцу да једног дана седне на клупу екипе из Хумске?
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
