Одлазак фантастичног маестра

Напустио нас је заувек Димитрије Бјелица, јунак наших дечачких, школских дана, човек којем смо као основци, много веровали. Био је део нашег свакодневног света попут Бранка Коцкице, Љубивоја Ршумовића, Раше Попова, Бранка Ћопића, Десанке Максимовић, Миње Суботе, Зијаха Соколовића, Бате Живојиновића...

Шаховску читанку аутора Димитрије Бјелице носили смо у школској торби свакодневно, иако је шаховска секција била само два пута седмично – уторком и четвртком. На одморима између часова, пре и после учења српско-хрватског, математике, познавања природе и друштва, хемије, физике... листали смо „читанку“ и учили напамет потезе омиљених отварања: Краљевог и даминог гамбита, Сицилијанске одбране, Италијанске и Шпанске партије, „Каро-кана“... Она је била наш водич за свет црно-белих фигура.

Читали смо биографије светских шампиона и шампионки, од Виљема Штајница до Гарија Каспарова, од Вере Менчик до Маје Чибурданидзе, када је шаховска игра имала смисла, ФИДЕ била изворна организација, а новац није покварио основно шаховско гесло „Један смо род”!

Касније је и древна игра подлегла похлепи, бахаћењу, разрачунавању са неистомишљеницима... свако је покретао своју организацију, тражио личног спонзора, организовао инстант мечеве за шампиона... Основни дух ФИДЕ чије чврсте темеље је изградио Филипинац Флоренсио Кампоманес, ипак, није умро.

Тој бесмртности шаха много је допринео управо и Димитрије Бјелица својим репортажама, чланцима, књигама, разним мисијама, не само на тлу некадашње Југославије, већ широм света. Имао сам част и привилегију, као млад новинар, тек закорачио у свет „седме силе“, да учим од Димитрија Бјелице.

Упознали смо се пре четврт века у Бањи Врућици код Теслића. Хотел „Кардиал“ је био домаћин Првенства Европе у рапид и блиц шаху (убрзаном и брзопотезном) за жене. У Републику Српску су стигле шаховске звезде: Маја Чибурданидзе, Алиса Марић, Наталија Жукова, Наташа Бојковић, Ирина Чолушкина, Марија Манакова... домаћи адут била је Требињка Ана Бендераћ.

У отменој такмичарској арени водиле су се велике борбе, а у прес-центру смештеном поред велике сале радили смо билтен: Димитрије Бјелица, Јосип Ашик, Мирослав Нешић, Бојан Кецман и ја, друштво су нам правиле колеге Сивачки, Мићуновић, Гојић, наше текстове преводила је Милица Арбутина.

– Важно је, колеге, да из арене пренесете аутентични дух надметања, атмосферу, радости и туге актера... Ово је једно од најбоље организованих шампионата на којима сам био – рекао је тада Димитрије Бјелица.

Словенац Борис Кутин, тадашњи председник Европске шаховске федерације (ECU) сијао је од задовољства, а приликом једне посете прес центру, када ту није било најискуснијег међу нама је прозборио:

– Димитрије Бјелица је чудо од човека, много је задужио шах. Велика нам је част што је овде с нама, када је он ту онда је и промоција шаха на високом нивоу. Не желим вас да омаловажим, али сложићете се да је један и непоновљив Димитрије Бјелица!

Овоземаљским светом је ходао 90 година, а вест која је стигла пре неколико дана из Београда растужила је многе из света шаха. Отишао је човек невероватне енергије, ведрог духа, окорели професионалац, најпознатији писац шаховских авантура...

Сад Димитрије Бјелица другује, заједно на облацима, са пријатељима: Бором Ивковим, Миланом Матуловићем, Светозаром Глигорићем, Тиграном Петросјаном, Михајлом Таљем, Васјом Смисловим, Борисом Спаским и својим пријатељем Бобијем Фишером.

Збогом шаховски маестро!