Има нека тајна веза

Вимблдон није само турнир. То је тениски храм. Место где традиција има неписана правила, где бела боја није мода већ обавеза, где се поен слави погледом, а не гестом и где тишина понекад носи већу тежину од аплауза. У том храму, у последњих петнаест година, једна фигура стоји као стуб – Новак Ђоковић.

Између Србина и Вимблдона изграђена је нераскидива веза. Али, тај однос није само у бројевима, иако су импресивни: седам титула, четири пехара заредом, готово сто тријумфа, преко тридесет узастопних победа… Та спона је много дубља и чини се да за српског тенисера Вимблдон има дејство попут лека. За њега је то место повратка, потврде, борбе против сумње, тела, времена и света.

После вишемесечних и мучних проблема са лактом и сложене операције, Новак је у првој половини 2018. пролазио кроз веома тежак период што се одразило и на пад форме. Изван топ 20, губио је од играча које је раније редовно побеђивао, а многи су почели да сумњају у његов повратак на врх. Ипак, Вимблдон се показао као кључна прекретница. У епском полуфиналу савладао је Рафаела Надала у пет сетова, затим је у финалу славио против Кевина Андерсона. Та титула била је Ђоковићев први грен слем трофеј после две године паузе, вратио му је самопоуздање и отворио нови период доминације.

Година 2021. била је можда једна од најзначајнијих у Новаковој каријери. Освојио је прва три грен слема (Отворено првенство Аустралије, Ролан Гарос и Вимблдон). Нашао се на корак од календарског слема, што нико није успео још од Штефи Граф 1988. Вимблдон је имао посебно место – не само као важан спортски успех, већ и као симболичка потврда доминације. У финалу је победио Матеа Беретинија и тиме се изједначио са Роџером Федерером и Рафаелом Надалом по броју највeћих турнира – 20, па се додатно појачала дебата о томе ко је најбољи свих времена.

Због политичких одлука и забране учешћа руских и белоруских играча, АТП је одлучио да 2022. не додељује поене на Вимблдону. Ипак, то није умањило значај за Новака. Освојио је седми трофеј, савладавши Ника Киријоса у финалу. Како због правила о вакцинацији није могао да игра Отворено првенство Америке, па је овај трофеј има још већи значај – симбол континуиране борбе, отпорности и показатељ да му мотивација није у поенима или рангирању, већ у личној победи и доказивању.

Финале против Карлоса Алкараса 2023. било је једно од најспектакуларнијих у модерној тениској ери. Ђоковић је освојио први сет и имао прилику да поведе 2:0, али је на крају изгубио након пет сати игре. Иако поражен, меч је показао неупитну борбеност и способност да се носи са млађим ривалима и новом генерацијом. Тај пораз није умањио његов углед, већ га је додатно мотивисао да настави да се бори и пружа врхунске партије. Док су претходни кључни тренуци углавном били обележени трофејима и тријумфалним повратцима, овај доноси причу о борби која, иако није завршена победом, подједнако снажно сведочи о величини и о томе да прави шампиони остављају утисак чак и када не побеђују.

Месец дана пре почетка Вимблдона 2024, Новак је имао операцију колена. Тренутак који је покренуо талас питања о томе да ли ће уопште бити у стању да заигра. Већина је сумњала да ће се појавити на терену, а камоли бити конкурентан. Ипак, дошао је – поново доказао вољу, упорност и шампионски дух, а онда је отишао корак даље: изборио пласман у финале турнира, чиме је још једном показао да не постоје границе.

И сада, 2025. године, Ђоковић се поново налази у сличној ситуацији. Далеко од препознатљиве форме, физички не на врхунцу, без уиграности и ритма који су некада били заштитни знак. Више није тако млад, а године, као и ривали, неумољиво притискају. Не игра на нивоу који је дуго био стандард, а жамори сумње су све гласнији: „Да ли је то крај? Да ли ће икада више освојити грен слем? Да ли може да издржи седам мечева против све спремнијих, млађих и бржих противника“?

Уколико успе да дође до финала – ко год да га чека, знаће да са друге стране мреже стоји човек који на Вимблдону не игра само тенис. Игра историју. А ако начини и тај последњи корак и освоји титулу, то ће значити нешто више од још једног трофеја. Биће то тријумф због околности које му нису ишле на руку. Због тела које више није безгранично, ривала који су све гладнији, публике која понекад сумња више него што верује. И због тога што би, управо у тренутку када су га многи већ отписали, показао да шампиони не пристају на крај – они га сами бирају. Осим тога, тим тријумфом постао би рекордер по броју освојених грен слем титула, исписујући још једно поглавље у историји тениса. И да, хајде нека тај лек крене поново да делује.