„Играње“ са фудбалом

Фудбал, усред глобално загрејаног лета које је већ увелико наметнуто на играче Клупског светског првенства па и женског Европског првенства ове године, крочи сигурним кораком у помућеној међузони између пост и предсезоне. Паузе за хлађење, паузе за грмљавину, теме су које су већ познате већини цењених читаоца. И теме које су мало мање очигледне.

Замислите на тренутак или барем на један параграф, да сте фудбалер Манчестер ситија. Ваш смештај на Клупском светском првенству је ресорт Бока Ратон, где ноћење (са све приватном плажом) кошта 715 долара по особи. Имате дозволу да доведете породицу са собом. Пеп вас пушта да радите шта хоћете, уз понеки тренинг. Светски физиотерапеути, тренери перформанси, педијатри, спортски психолози, су при дохвату руке готово 24/7. Ваш уговор је вероватно у пет цифара исплаћених недељно, а налози на друштвеним мрежама превазилазе шест, па и седам цифара. Власник вашег клуба је милијардер, шеик. Клупски авион и аутобуси вас доводе од/до стадиона широм САД. И кад коначно дођете до утакмице, излазите поједаниначно, као гладијатори, стојите у врсти пред црним тепихом, испред вас једанаест играча Ал-Хилала… затим чујете пиштаљку и сетите се да је ваш посао да играте фудбал. Изгубите утакмицу 3:4 после продужетака. Враћате се у Бока Ратон да пакујете торбе – будимо реални, већ су вам спаковане. Сити се враћа кући без трофеја, али не и без новца. 

Или замислите да сте играч „Ал Хилала“ и након тријумфа у свлачионицу улази у тренуцима славља,  један од чланова саудијске краљевске породице, лично честита играчима и објављује невероватну награду – сваки играч „Ал Хилала“ добија по пет милиона еура! Чланови стручног штаба нису остали закинути, а шок и одушевљење завладали су међу свима присутнима. У тексту „Фудбал на плавим таласима“, објављеном 20.2.2023. године писао сам: „ Фудбалски клуб „All Хилал“ је управо имао ове надимке – „газде или плави таласи“, пре него што је једна од водећих глобалних консултантских  брендинг агенција у свету, „препаковала“ све и лансирала чудесну причу „како од обичног фудбалског клуба створити икону животног стила“ и како „отворити прозор у арапски дух за остатак света“...

Толико много фактора ван терена утиче на сам фудбал и боје и мењају нашу перцепцију „прелепе игре” па и готово сваке утакмице. У овој професији се чини да понекад као да од дрвећа не видимо шуму. Наравно, како се често говори, лопта је округла и бољи тим тог дана је победио. Али тријумф Ал-Хилала је, према многим рецензијама после утакмице, збрзано превазишао саме фудбалске финесе које су ту победу саудијском клубу донеле (пре свега маестрална утакмица Сергеја Милинковић-Савића) и постала прича о парама у фудбалу, како је један “нафтни” клуб победио други, како је Клупско светско првенство иначе ирелевантан турнир… и најискренији део фудбала, а то је сам фудбал, се негде  ту заборави.

На памет пада последња НБА Ол-Стар утакмица одржана протеклог фебруара. Програм је трајао три сата, а сама утакмица је заузела само 42 минута. Боље речено, била је подељена на три “утакмице” које су све имале различите поставе и трајале по једну четвртину. Рекламе су трајале скоро дупло више (80 минута), а анализе су чиниле већину остатка времена. Сваки део програма је садржавао пласирање робе барем у неком облику. И предвидљиво је да уместо да се причало о самој утакмици, која је често опуштеног и забавног карактера и има сврху да покаже ослобођени таленат највећих звезда највеће кошаркашке лиге света, преовладајућа дискусија је скоро па заборавила те три утакмице које су заузеле трећину времена. Кратко речено, формула кошарке је била превише измењена да гледаоци то немо прихвате. И овај инцидент, можда најизраженији пример кризе рејтинга у коме се НБА тренутно налази, је прича са поуком за све руководиоце свих спортова света о неопходности налажења мере. Спорт треба прво да буде примамљив гледаоцима, а затим рекламерима, не обрнуто. Сама комерцијализација је далеко од лоше ствари. Природно је и пожељно да се подршка навијача, уложено време и љубав чак и преко малог екрана, пренесе гледаном клубу на реалан и користан начин. Свима нам је драго када видимо да средства наших одабраних клубова расту, јер сви знамо добре последице које од тога следе. И, када повећамо слику, треба да нам буде драго када наши одабрани спортови расту, јер то има непосредне последице на квалитет и добробит свих нас. Вишезначна је изјава Флорентина Переза: “Дуго се боримо да створимо овај турнир „Клупско светско првенство“. Фудбал је најглобалнији спорт на свету. А пошто је бесплатан за гледање, деца целе планете могу да гледају тимове попут Реал Мадрида. То је важно“.

Господин Перез је неоспорно велики фудбалски индустријалац, који сигурно зна да иако је фудбал глобални спорт, његова индустрија и приходи које генерише су концентрисани у Европи са преко 75 одсто играча Светског првенства регистрованих у европским клубовима. И да је величина фудбалског тржишта у 2023. години процењена на 32,37 милијарди америчких долара, да је прошле године порасла на 33,56 милијарди са тенденцијом да 2035. буде цирка 50 милијарди америчких долара. Иако се ради о пројекцији, очекује се да ће стопа раста фудбалског тржишта бити 3,69 одсто током прогнозираног периода 2025 – 2035. године. Па ипак, поред признања „да су се дуго борили за овај турнир“ не крију своје задовољство... Што ће деца целе планете моћи бесплатно да гледају тимове попут Реала.

Прва асоцијација , када је „ милијардама“ у фудбалу“ реч могла би да буде  мисао Роберта Боша, немачког инустријалца, инжењера и инвеститора: "Не исплаћујем добре плате зато што имам пуно новца. Имам пуно новца зато што исплаћујем добре плате“, која би можда могла послужити и као основа и инспирација откуд толико новца, тачније надокнаде за само учешће, затим пласман и резултатски успех на овом турниру, који је Фифино „мезимче“.  Арсен Венгер, шеф глобалног развоја фудбала у ФИФА, каже да је турнир „...много тежи него што се очекивало ...   Желели смо да створимо ово (ФИФА) Светско клупско првенство како бисмо великим клубовима из целог света пружили прилику да дођу овде... Изгледа као да је ово почетак нечега што се никада више неће зауставити,“ рекао је господин Венгер. То отвара питање, да ли у свету, који као да клизи у деглобализацију у многим сферама, фудбал остаје једини глобални феномен за који се показује огромно интересовање и чак претензије, да се присвоји.

Није питање само колико је могуће монетизовати спортски пренос, и спорт уопште. Шта год да је ваш одговор, више је него што мислите. Чвор се створи по питању до које мере је комерцијалација прихватљива, пре него што видно нарушава гледалачко искуство. Својства самог спорта (поделе на полувреме или четвртине, распоред терена, број играча, и много других фактора) чине искрену “срж” која је примарни окидач учествовања у догађају, било као спортиста или као посматрач. Поменута Ол-Стар утакмица је пример прекомерне измене “сржи”. Неки спортови су, логично, прикладнији за комерцијализацију него други.  Информација да Супер-боул, врховни догађај америчког фудбала, ствара отприлике двоструки профит пер капита гледаоца, и то сваке године, у поређењу са врховним догађајем светског фудбала, финалом Светског првенства, сваке четири године. Наравно, финале Светског првенства има вишеструко више гледалаца (2 милијарде у односу на мање од 200 милиона). Шта је онда, „иксрена срж” фудбала? Зашто је светска игра светска, зашто су њене потпоре толико дубоко упрегнуте у земљу, и толико отпорне на промене, без обзира где се игра и како се преноси?

Такође у ранијем тексту сам писао о преласку са универазлног на појединачно у фудбалу, како треба бити свестан сопствених пристрасности и перспектива. Појединачна перцепција је искључиво сопствена, мада логично дели неке основе са окружењем, ближим па и ширим. О субјективном се може писати кроз стотине чланака а да се не објасни, али најбитније за потребу овог текста је чињеница да је некако могуће да свачије поимање фудбала има једнаку вредност као, на пример, дечак у фавели у Бразилу, па и исту вредност као Сер Алекс Фергусон. Ова једнакост је централна осовина фудбала, једнакост која се једино може разрешити одиграном утакмицом и резултатом на крају. У једној утакмици се налази сучељавање десетина животних прича, и појединачних поимања фудбала (десетина хиљада ако бројите трибине, чак и милијарде ако бројите мале екране), који сви некако постоје заједно, у једном времену и месту, и немом мимиком се квантификују и претварају у реалност. То је скоро па религијски чин. Међугенерацијски ритуал где појединачно опет постаје универзално. И то је нешто изузетно драго и скупоцено, нарочито онима који немају много скупога. Одатле можда разлог зашто је ова игра толико велика, и одакле потиче толика осетљивост и скоро па побожност према њој.

Ако гледате бесплатно ово Клупско светско првенство на платформи ДАЗН, стопа реклама је уочљиво већа него на уобичајеном телевизијском преносу; имате бар три пута по полувремену када се сама утакмица смањује у кадру да би се приказала реклама, најчешће за неки надолазећи боксерски догађај. Такође се рекламе показују при изменама. Ту је и реклама да се претплатите за десет долара ради, иронично, мање реклама и бољег квалитета. Нешто што се пре можда пет, десет година чинило незамисливим, а то је да гледате рекламе током саме утакмице, се готово неприметно наметнуло на овај већ по свакој мери уникатан турнир. Реакције су доста притајене у односу на већ учестале критике против самог турнира. (Изјаве Јиргена Клопа против Клупског светског првенства су најскорије осуде на актуелни турнир). Занимљиво је размислити, да ли су гледаоци толико жељни те споменуте фудбалске терапије да им рекламе толико не сметају? Као што им, можда, не смета што је неким играчима овај турнир шеста, а можда чак и седма, десетица одиграних утакмица ове сезоне? Да ли се све то злоупотребљава? У овом времену све веће и веће комерцијализације, и то персонализоване путем алгоритама, да ли вам се икада цинично учинило да сврха спектакла спорта која вас подсвесно подстакну да га гледате, није само ту да вас убеде да гледате сам спортски догађај, већ да видите рекламе уз исту приковане?

Тешко је наћи сламу која није већ премлаћена у празно када говоримо о могућим променама која “прете” да промене фудбал, било то на плану како се игра, или како се конзумира, и да ли треба бити за или против тога. Актуелно Клупско светско првенство је нешто налик лакмус папира ове полемике, па и женско Европско првенство које је скоро почело и које обећава да буде највеће до сада. Вреди подсетити се да је ово заиста светска игра, један огроман брод који садржи све нас, и који може да плови кроз океан без обзира да ли је буран или миран, и којем је неопходно стално и дуго окретање кормилом да би свој правац померио. Треба се подсетити величанствене искрености овог спорта, која само игра у својој сржи има на самом терену .

Чини се да пред нама није неко полувреме између ове сезоне и следеће, већ „пауза за хлађење” која је учестала појава на актуелним првенствима. Да је упркос топлоти и спарини наша жеља за фудбалом толика да не можемо да скренемо поглед, чак иако је температура велика. Било како било, ово је „дуго, топло лето” фудбала. И питање је да ли је ово прво такво лето од многих који следе, и да ли је ова промена (да не можемо да одолимо фудбалу чак и када пржи) прекомерна. Било како било, срж је иста. Изађите на терен, рукујте се, и играјте. Фудбал је био, остао и остаће игра.

 „Играње“ са фудбалом то није. Јер, ко год да игра, фудбал побеђује.