„Приоритет је да српско суђење приближим европском стандарду”

Искуство Доменика Месине као судије највишег ранга у Италији и Европи, професионални углед и интегритет који га красе, учинили су га логичним избором за веома осетљиву и одговорну функцију у систему Фудбалског савеза Србије.

Одмах након званичног представљања у Спортском центру у Старој Пазови, први странац у историји српског фудбала на челу Судијске комисије, говорио је о утисцима из Београда и Старе Пазове, плановима за унапређење судијског кадра, значају интегритета и независности судија, као и о томе како изгледа живот судије изнутра – са свим недоумицама, притисцима и одговорностима које та професија носи.

Господине Месина, нисте први пут у Старој Пазови, били сте овде у фебруару, како Вам се допада Спортски центар ФСС?

- Спортски центар је заиста прелеп. Мислим да у Европи нема пуно овако добрих и пре свега функционалних спортских центара. Овде имате све што вам је потребно. Хотелски комплекс, модерне структуре, квалитетне терене… И зато сви комплименти са моје стране Фудбалском савезу Србије на овако добрим условима у Старој Пазови.

Искористиле сте прилику да заједно са супругом прошетате Београдом, какви су утисци о престоници Србије?

- Прелепи. Долазио сам раније неколико пута у Београд због обавеза према УЕФА, али супруга је први пут овде и заиста је одушевљена лепотама вашег града.

Судили сте једну утакмицу репрезентацији Србије и то против Белгије 2006. године, победили смо са 1:0, голом Жигића, шта памтите са те утакмице?

- Сећам се да стадион није био испуњен до последњег места, али је публика и поред тога ватрено навијала.

Ви сте први странац у историји српског фудбала на челу Судијске организације. Шта је пресудило да прихватите понуду челника нашег Савеза?

- На мене је пресудно утицао ентузијазам који сам одмах осетио код генералног секретара Бранка Радујка и његова жеља да направи нешто ново и важно у сегменту Судијске организације. Од првог нашег разговора било је јасно да смо на истом путу, сложили смо се око свих детаља који имају везе са развојем пројекта и пре свега са интегритетом судија које морају да поштују правила и да буду независни. Када сиђу на терен, да мисле искључиво о суђењу и ништа више од тога.

Кад је реч о стилу суђења, да ли ћете тражити од наших судија да не свирају фаул за сваки контакт и да учине игру бржом, динамичнијом и атрактивнијом?

- Свакако. То је један од приоритета. Мој циљ је да српско суђење приближим европским стандардима. Наравно, то не може да се уради од данас до сутра. Потребно је време, али ћу напорно радити на томе.

На који начин планирате да успоставите поверење између судија, клубова и навијача?

- Нема ту неке велике мудрости. Једноставно, желим да пошаљем поруку да је на судијама да сиђу на терен и да деле правду без било каквих утицаја са стране. Да свирају оно што виде. Па чак и када погреше, да то буде људска грешка. А не да погреше због неких других разлога или калкулација. Дакле, судија који направи људску грешку, без намере, имаће прилику за поправни. Онај ко не буде поштовао правила и ко буде мислио да му каријера зависи од неких других ствари које немају везе са резултатима на терену, неће трајати дуго.

Да ли планирате јавно да објављујете анализе спорних ситуација, као што раде неки други Савези у Европи?

- Да. У договору са генералним секретаром, идеја је да једном недељно припремам кратке видео-снимке где ћу да објасним детаље сваке спорне ситуације и да понудим објашњење тамо где је то могуће. Не може увек да се каже за неку одлуку да је 100 одсто исправна или погрешна. Тамо где је то могуће, рећи ћемо да је судија донео добру или лошу одлуку. Тамо где није могуће, покушаћемо да објаснимо зашто је судија донео баш ту одлуку.

Мислите ли да Србија може да изнедри још добрих судија калибра Зорана Петровића, Миливоја Гугуловића, Милорада Мажића, Срђана Јовановића…

- Србија има велику традицију кад су у питању фудбалске судије. То значи да постоји школа која је у прошлости, али и садашњости, умела да формира и лансира велика имена. Јовановић је само један пример, Минаковић такође добар пример, судија који је спреман за Елит УЕФА групу. Дакле, постоји база и то је најважније. На мени је да из те базе икскористим ресурсе и обучим неке нове момке који ће кренути стопама успешних српских арбитара из прошлости.

Реците искрено, шта је теже: судити утакмице или оцењивати и делегирати колеге судије?

- Најтеже је бити председник Комисије. Ја сам исто то питање поставио једном тренеру и одговор је био: “најтеже је бити тренер“. Ево зашто: када сте председник, то је као да судите осам утакмица. Ако је седам прошло без проблема, а једна није, ви се лоше осећате целог викенда. Када сте судија, битна вам је само ваша утакмица и не занима вас шта се десило на осталих седам. Дакле, као председник немате право на грешку.

Судије су често под великим притиском у домаћем првенству. Како намеравате да их заштитите, а у исто време да им подигнете ниво квалитета и одговорности?

- Судије морају да буду мотивисане. Ја ћу се на све начине трудити да им помогнем да буду максимално фокусирани на свој посао, да буду професионалци, да уче и познају фудбал, јер ако не познајеш довољно добро фудбал, не можеш да будеш добар судија. Потребно је да познају фудбалере, тактику, механизме које клубови примењују у одређеним околностима, код слободних удараца, корнера… Чисто из превентивних разлога. Дакле, судија мора у сваком смислу речи да буде познавалац фудбала. Ја ћу увек бити ту да их подржим, али само оне судије за које видим да суде поштено и да на њихове грешке не утиче никакав спољни фактор. У супротном, нећу имати нимало саосећања.

Колико је важна независност Судијске комисије од утицаја клубова, медија и других интересних група и како намеравате да се изборите за ту независност?

- Мислим да је независност гаранција за све. Не само за Судијску комисију и не само за судије. Независна Судијска комисија је гаранција клубовима да ће сви бити третирани на исти начин. Мој циљ је да најбољи тим освоји титулу, а да они који су били најслабији током сезоне, доживе адекватне консенквенце. Много је важно да клубови респектују независност судија. То је пре свега у њиховом интересу, више него у интересу судија. Оно на чему ћу инсистирати је поштовање. Ја сам спреман да поштујем друге, тражићу од судија такође да поштују клубове, да буду одговорни, али са друге стране, волео бих да и ми имамо исто поштовање са њихове стране.

Италијанска школа је препуна славних судијских имена: Ло Бело, Ањолин, Браски, Колина, Розети, Рицоли… Да ли Вам прија што сте део те групе?

- Све су то велика имена и са многима сам заједно судио. Делили смо чак и собе на многим семинарима. Имао сам срећу да судим у златном периоду италијанског суђења. На прелазу између деведесетих и двехиљадитих година. Са двојицом судија који су судили финалне мечеве Светског првенства, Колином 2002. и Рицолијем 2014. Заиста леп и успешан период. У последње време, рекао бих да Италија пролази кроз фазу смене генерација. Неке нове судије имају проблема да достигну ниво својих славних колега из претходног периода. Али ту је група младих и талентованих момака, верујем да ће у року од три или четири године Италија поново имати неког новог Колину, Рицолија… можда и новог Месину, зашто не?

Кад сте били судија и кад се дешавало да погрешите на штету неког малог клуба, да ли сте осећали исту кривицу као код грешке на штету неког великана?

- Кад сам грешио и кад грешим, имам увек исти осећај кривице. Јасно је да на терену не схватате одмах да сте погрешили. Више је то нека перцепција да нешто није ишло како треба. Увече, кад бих дошао кући, погледао снимак и ако бих се уверио да сам погрешио, осећао сам се лоше током читаве недеље. И то је сасвим природно. Особе које немају осећај кривице су неодговорне и не воле свој посао.

Ево зашто сам поставио то питање. Мишљења сам да је тзв. “психолошка потчињеност“ велики проблем судијске професије. Не само у српском или италијанском фудбалу, него свуда у свету. Односно страх судије од грешке против великог клуба. Да ли се слажете?

- Не знам шта бих рекао. Мислим да се тај термин често користи у погрешном смислу. Верујем да постоје судије са јаким карактером и судије са слабијим карактером. Исти је случај и са фудбалерима и тренерима. Неки имају, неки немају тај персоналитет. Судије са јаким карактером и личношћу, трпе мањи притисак и могу лакше и одлучније да се суоче са компликованим ситуацијама на терену. Судије које имају слабију личност, ризикују да трпе већи притисак. Мислим да и тај карактер зависи од квалитета. Зато је и добар тренер онај који то примети код свог играча и ради на томе да исправи колико може.

Сви смо као клинци гајили страст према неком клубу, али је временом у нама превладао професионални однос према послу. Да ли сте у детињству навијали за неки клуб и сме ли судија уопште да има омиљени клуб?

- У моје време, када сам баш био дете, у Италији је у моди био Ђиђи Рива. Чувени нападач Каљарија, репрезентације Италије, славни голгетер, шампион Италије. И ја сам желео свим срцем да имам дрес Риве. Касније, када сам одрастао и посветио се суђењу, страст је прошла, а у мени је прорадио професионални дух. Кад се достигне највиши ниво, судија мора да размишља о себи јер му каријера зависи од тога да ли је на терену донео добру или лошу одлуку.

Хвала Вам пуно на овом разговору и пуно среће на новој функцији.

- Нема на чему. У Италији користимо израз ‘crepi’. Или ‘viva il lupo’. У сваком случају, желим сву срећу клубовима и судијама у новој сезони.