Било једном у Америци

Након 63 утакмица и месец дана, „кулинг брејкова“ и пауза због грмљавине, Клупско светско првенство 2025, пролог „нове ере клупског фудбала”, је дошао до већ познатог краја прошле недеље на стадиону Метлајф у Њу Џерзију, САД. У овим данима након финала следи посматрање „прашине како се слеже“, а чини се као да овај турнир није налик прашини, него диму који је одувао ваздух истом брзином којом је стигао. Мада, није од користи судити унапред. Хајде да протумачимо терен након овог турнира, конфете које су остале на трави, видео зидове, остатке нечега што је толико дуго било у будућности, а сада је прошлост.

Финале између једног клуба из Лондона а другог из Париза вуче са собом паралеле Дикенса чија Прича о два града се баш тим градовима бави, и које фамозно саопштава на почетку: „Било је то најбоље доба, било је то најгоре доба; доба мудрости и доба лудости, епохе веровања и епохе неверице, време Светлости и време Мрака, пролеће нада и зима очаја; имали смо све пред собом и пред нама није било ничега, ишли смо сви право у небо, одлазили сви право у пакао…“

Фудбал се на врло сличан начин истовремено налази на раскрсници између ових доба, и чак иако смо тога свесни, тренутно је немогуће разазнати у ком се тренутно добу налазимо сем „садашњем”. Савршен пример тога је тренер Челсија, Ензо Мареска, који је често понављао општеприхваћено гледиште европског фудбала да је овај турнир напорни епилог већ напорне сезоне (када се жалио да је Челси пред турнир одиграо шездесет три утакмице, мислећи да је то знатно више од противника у полуфиналу, бразилског Флуминензеа, био је ућуткан исправком шпанског репортера да је Флуминензе у истом периоду одиграо седамдесет утакмица). Мареска је такође утакмицу против Бенфике која је трајала четири сата због прекида због грмљавине назвао „нефудбалом”. Исти тај Мареска је доста другачији израз лица имао када је освојио турнир и саопштио да „има осећај да ће овај турнир бити исте, ако не и веће важности, од Лиге шампиона“. Па и Пари Сан Жермен, који је на путу до финала Клупског светског првенства био убедљиво најбољи клуб на свету, који је размонтирао све остале водеће клубове (изузев пораза бразилском Ботафогу 0:1 у групној фази турнира) на путу ка финалу, освојио Лигу шампиона са никад већом разликом од 5:0, па у полуфиналу Клупског светског првенства декласирао Реал Мадрид; клуб, дакле који је био велики фаворит, ипак доказао округлост лопте и флоскулу „да сте добри једино као ваша последња одиграна утакмица.” А ову утакмицу су заслужено изгубили 3:0.

Да се не варамо, ово је више Челсијева победа него ПСЖ-ов пораз, и те како. Плави из Лондона су кроз своју паметно позиционирану игру ограничили напад Парижана и готово стално били спремни на контранапад, где су имали знатну предност на боковима. Индивидуалне перформансе, пре свега Кол Палмера и голмана Роберта Санчеза, су запечатиле доминацију. Ново појачање Жоао Педро, који је дао други гол захваљујући Палмеровој асистенцији, коментарисао је након Финала “три утакмице, три гола… „заборавивши да дода“ „и једна медаља Клупског светског првенства”, што нас доводи до друге реалности овог финала.

Такође се чини честим у спортском дискурсу да је фудбал у овој атмосфери комерцијализације и „светске гео-политике“ на последњем месту чак иако је то централни догађај и разлог зашто небројиве масе долазе да га гледају како уживо тако преко малих екрана. И ова утакмица је златни пример како је овај позлаћени турнир изменио формулу фудбала, показао своју „коначну форму“ и отелотворио једну могућу будућност овог спорта. Ту је био шоу пред финале предвођен Роби Вилијамсом, који је отпевао химну турнира, па извођење химне САД, па прелетање (са дистанце) млазњака, па боксерски ананунсер Мајкл Бафер који је поручио да се „спремимо за тутњаву“. И међу педесет звезда на америчкој застави и безброј звезда на и око терена, још једна звезда је рођена када је наредница Емили Николс, члан 13. армијског оркестра Националне гарде Флориде отпевала химну САД. За оне којима се гледао само фудбал, ово је било ништа више него закашњење почетка саме утакмице за осам минута, а за оне који су дошли очекујући спектакл, вероватно су га доживели. У истом духу смо сведочили фудбалском полувремену који је трајао пола сата, када су са трибине која је постала бина Колдплеј и многи други познати извођачи (Џеј Балдвин, Доџа Кет, Темс) изводили полувременски наступ очигледно инспирисан познатим полувременским наступима током Супербоула, у америчком фудбалу. И сви ови елементи су „американизације” фудбала, али не на начин на који фудбал постаје „сокер“, већ на начин да се створи једна мешавина, синкретизован спорт где су на правила фудбала наметнути сви разни спектакли америчких спортова. И ово је нешто што америчка публика, па и амерички председник, може да прихвати: Трамп је изјавио да ће да размотри потписивање извршне уредбе при чему ће се назив за фудбал у Америци, „сокер“, званично променити име у „фудбал“ као што је то у остатку света.

ФИФА и њен председник Ђани Инфантино је доста поносно изнео степен успеха и извештаје профита овог турнира, који је зарадио више од две милијарде долара, што након 63 утакмице значи профит од 33 милиона долара по мечу. „Не постоји ниједно друго клупско првенство на свету данас који уопште прилази овој цифри. Већ је најуспешнији клупски турнир и према свим другим мерилима“-  тврди Инфантино.

Утисци су подељени, очекивано. Самохваљење о успеху овог турнира је неминовно упућено УЕФА, јер је општепознато да је овај турнир до сада највећа епизода „хладног рата“ између кровне организације и њене највеће конфедерације. Председник УЕФА Александар Чеферин није присуствовао ниједној утакмици Клупског светског првенства, и одговарајући спортском листу Атлетик безимени портпарол УЕФА је објаснио да је: „Председник преокупиран женским ЕУРО 25, који је за нас турнир од великог значаја и који захтева велику пажњу“. Важна напомена: Утакмица Европског првенства за жене између Енглеске и Велса (6:1), била је три пута гледанија него утакмица између Челзија и Пари Сен Жермена у Енглеској.

Очигледно је, чак и подсвесно, да је ово питање борбе за душу фудбала. Чињеница је да је овај турнир за собом оставио неколико корисних тековина, једна неопходна глобализација светске игре на клубове ван Европе, што се чини алтруистичним и добрим потезом за будућност овог спорта. Ипак, колико је онда јака потпора ове приче када су финале одиграли Челси, клуб предвођен америчким конгломератом који је уложио више од милијарду и по долара у овај клуб у само протекле три сезоне, а на другој страни терена је био Пари Сен Жермен, чији је власник суверени фонд Катара, земља која је током овог турнира лансирала кандидатуру за одржавање идућег Клупског светског првенства? Колико је јака потпора племените мисије овог турнира када се много више речи из уста ФИФА посвећују причи да је постигнут рекордни профит по одиграној утакмици? Тврдњи да је ово не само нова ера, већ почетак „Златног доба“ клупског фудбала, што се и одразило у свеприсутним златним зидовима, лоптама, знаковима и промотивном материјалу… Ово море злата позива неопходан подсетник да није злато све што сија.

Тешко је наћи умерену перспективу између ове две јаке струје: једну коју предводи оволико велики капитал а другу коју предводи масовна пасија, па и скоро религијска верност. Овај турнир се чини као један земљотрес између тих две сукобљавајуће тектонске плоче. И чини се да је немогуће још разазнати да ли је овај турнир “огромни, огромни, огромни успех” како то тврди Инфантино или је пак дебакл који одазива исту реакцију међу спортским новинарством и публиком као што је неостварена Суперлига то одазвала пре четири године.

Амерички социлог Имануел Валерштајн је кроз деценије рада развио теорију о “светским системима”, тј. постојању међународних друштвено-економских структура које одређују развитак друштва и ток људске историје далеко више него велике вође или познате битке. Актуелни светски систем је глобални капиталистички систем, који је настао у 16. веку у Европи. Дели се на сржне земље (испрва колонијалне силе, данас развијене економије), периферне (испрва колоније, данас развијајуће економије), и полу-периферне. Може се рећи да фудбал, као засебни “свет”, такође прати ову формулу, и Европа опстаје као срж свог светског фудбалског система, систем који свој капитал стече кроз интерес спортске публике, и чији квалитет је толиког нивоа да је природни циљ играчима из периферних и полу-периферних средина, односно остатку света.

Овај турнир није обезбедио апсолутну доминацију над клупским фудбалом као што су се томе организатори можда понадали. Такође није био ни потпуни дебакл као што се томе можда надао актуелни фудбалски поредак и поменута против струја. Али јесте успоставио један паралелан систем, артикулисао га и учинио стварним, и борбу за душу фудбала пренео у следећу етапу.

Овај алтернативни светски систем као своје сржне земље има Сједињене Америчке Државе и земље Блиског Истока, чија средства проистичу из већ споља стеченог капитала, и који се такмичи да буде монетарно ако не квалитативно привлачнија мета играчима из периферних континената, па и из саме Европе. И то је дакле поредак о коме се толико много најављивало а који је врло малом броју критичара уопште приметан; фудбал је постао поларан. И готово неприметно “светска игра” се може поделити. Ово може довести до нечег незамисливог али могућег, а то је да се фудбал подели, као што се рагби поделио на 13 и 15 играча, или као што је кошарка подељена на НБА и на ФИБА правила. Ове ствари се не решавају једним турниром, или једном утакмицом, ово су таласи којима су неопходни јаке струје и ветрови да терају у једном правцу, али када се тај талас створи, питање је колико ће се проширити, и да ли ће потопити талас на коме сви ми пловимо већ скоро два века. У том духу су очи упрте на ову следећу сезону која управо почиње у Европи и на следеће “потезе” завађених светских фудбалских система. Следи виђење како је овај турнир помутио воде и пренео се на велике европске лиге, па и УЕФА Европска такмичења. И наравно, како ће изгледати старо а ново, Светско првенство 2026; било једном у Америци… а биће и опет.

А до тада? Па, фудбал ће се играти у тој невидљивој фудбалосфери.

И иако је наднаслов овог текста „ретроспектива ка будућности“ наизбежно се намеће и питање, а самим тим и став о перспективи фудбала као игре. На страницама Спортског журнала 1. децембра 2021. године остао је запис, који и данас потписујем: „Поетски превод књиге Едуарда Галеана „Footbal in Sun and Shadow“ могао би да гласи – Фудбал на сунцу и у сенци. Оно што је „на сунцу“ је фудбалска игра: “11 на 11” !!!

Непобедива у својој непролазности...

Фудбал се не посматра нити изучава као нека пратећа појава или надограђени додатак нечему што је друштвено дубље и значајније, већ управо супротно. Историја фудбала, а она је жив процес који се свакодневно одвија, је релативно аутономна, има свој властити ритам, своје снаге, слабости, опасности и могућности, своје законе и токове еволуције. Укратко – своју сопствену хронологију...“. Данас бих додао – Фудбал се учи – од фудбала се учи.

Наслов текста је био ... „Фудбал – и међ` јавом и међ` сном“...