„Не плачем, нешто ми је упало у око” – изрека је често коришћења у свету спорта, да дочара бродолом и срцепарајућу елиминацију аутсајдера који је скупо продао кожу надмоћном ривалу.
Таква једна флоскула била би идеална да дочара болни завршетак српских надања о олимпијском злату, прошле године у Паризу.
Орлови су јуче отпутовали на Кипар, спремни за нове радне победе, подсвесно потискујући из меморије да се пре тачно годину дана догодила полуфинална утакмица са Американцима, једна од најбољих у историји олимпијског турнира, али с веома болним епилогом за српски тим.
Одиграли су изабраници Светислава Пешића готово беспрекорно, имали све у својим рукама, али на крају поклекли под дискутабилним судијским одлукама, упорношћу и квалитетом Американаца који су губили 37 минута (у неким моментима и по 15 разлике) и на крају се извукли (95:91).
Оно чувено шта би било, кад би било остаће заувек у малом мозгу свих љубитеља и навијача српске репрезентације, као и срца испуњена тугом, али и поносом јер ни једна селекција није била тако близу да сруши Американце.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
