Није џаба Михајловић дао Коларову „тројку”

Извршите ли мини-анкету међу навијачима Партизана и Црвене звезде с питањем које би карактеристике требало да поседује десни / леви бек, у врху листе одговора шепурило би се – да „виси” на противничкој половини терена и одлично центрира.

Тачно, играње уз аут линију за београдске вечите ривале подразумева поменуте референце, међутим, све чешће смо сведоци да бекови желећи експресно да се допадну аудиторијуму упадну у офанзивни лавиринт и забораве шта им је под бројем 1 у опису радног места. Беспрекорна дефанзива!

- Знате ли због чега сам волео Бату Мирковића? – питао је, својевремено, навијачку „братију” редован посетилац Партизанових утакмица стациониран испод новинарске ложе на источној трибини.

Кад би се друштво претворило у уво, уследило би:

- Ишао је напред до центра, али зато позади нико није могао да га прође!

У преводу: у фудбалској азбуци зна се шта је основни посао бека, шта крила – позиционираног „који метар” испред. Приде, став аутора наведене сентенце подебљава Мирковићева каријера проткана играњем (и) за Јувентус – дефанзивни „Монт Еверест”.

Омиљени спорт милиона од бекова захтева да поседују особине (и путање) крила и – обрнуто, међутим, да би били „але” неопходно је да превасходно имају беспрекоран досије на основној позицији.

Тајминг за фусноту о Синиши Михајловићу и Александру Коларову: после утакмице Србије с Белгијом тадашњи селектор је можда и највећој звезди репрезентације за меч с Македонијом узео „једанаестицу” и доделио ”тројку”, од појаве дубл-ве система симбол за левог бека. Не, није то био само Михин чин сујете с обзиром на то да је и сам прославио тај број, већ педагошка лекција потребна за повратак коренима и, схваћене суштине, останак с две ноге чврсто на земљи.

Идеална потка за увођење у причу Наира Тикнизјана и Марија Јурчевића, адута на левом боку одбрамбених квартета Црвене звезде и Партизана, по биографијама и, сложићете се, квалитету, ни приближних Михајловићу и Коларову.

У Тикнизјана су се, на прву, заљубиле присталице црвено-белих: хитар и брз, као укључен у струју, кадар за дар-мар „са оне стране” центра... Речју – погодак, ко зна да препозна играча (као што је и Коларова) боље него Звездан Терзић?

Јермен ће Звезди, не сумњамо, брзо да вреди злата, међутим, утакмица с Лехом у Познању иницира дилему – да ли је бек или крило?

Није спорно, Наир ће у Супер лиги и као део последње линије да доминира: позади, сходно јачини осмоструког узастопног првака, неће да има проблема, напред - биће асистенција, вероватно и голова, али... Пропуст код еврогола Пољака – 'ајде што је заборавио да држи линију, ал' како, онако лежеран, није стао на корак и бар засметао егзекутору Ишаку - намеће: шта ће да буде кад му се у Лиги шампиона наклати неко врхунско крило?

С друге стране (брда), у раскораку између бека и крила је, такође, Јурчевић, скромнијег домета, свакако и физичких предиспозиција, од Тикнизјана, умешан да офанзивном оријентисаношћу у очима навијачког плебса (за)маскира дефанзивне слабости. „Икс” пута одласка до противничког шеснаестерца, неретко клај-клај повратка – остављања брисаног простора и увођења у проблем саиграча. На чијем „потесу” игралишта је Вукашин Ђурђевић (прича за себе!) против Хибернијана добио црвени картон?

Гробарима би било лакше да Марио, доброг баратања лоптом левом ногом и задовољавајућег центаршута, нешто уради напред, кад... У поразу од Шкота – велики промет, никаква зарада, приде - памти ли неко да је за годину у Хумској, а играо је два вечита дербија (Силас и Максимовић дали голове) и скоро све утакмице у Европи (сведочио, углавном, поразима), некога „ставио у џеп”?

На крају, мало и о Милану Рогановићу, као и у случају претходника живахном и са еланом у нападу, попут Тикнизјана одсуства реакције при Партизановом примљеном голу од Острвљана по прекиду... Уколико укапира причу о, такође десном беку, Бати Мирковићу и, притом, офанзивни потенцијал користи искључиво кад за то постоје услови – направиће лепу каријеру, у противном – проћердаће таленат, а има га, и те како.