Навијам за Партизан, волим Црвену звезду

Никола Марјановић, рођен 1. августа 1957, коренима је везан за Врбању, Челинац и Бањалуку. У Београду је одрастао, стигао да игра за четири клуба: Црвену звезду, Партизан, Чукарички и Галенику, односно данашњи Земун. Поникао је на Бановом брду, младост посветио црвено-белима, најбоље партије, ипак, пружао у дресу Ријеке код Мирослава Ћире Блажевића. У неколико наврата друговао је с лоптом и у иностранству.

- Фудбал ми је био највећа љубав у животу, стадион Чукаричког удаљен стотињак метара од куће. На срећу, био сам најбољи међу пионирима. Претпостављам да су ме пратили људи из Црвене звезде, потом одвели на Маракану. Провео сам четири године у млађим категоријама, после чега отишао у војску. Кад сам се вратио цивилном животу, тренер Звезде био је покојни Гојко Зец, били су на припремама у Аустралији. За то време спавао сам на стадиону и тренирао са Драганом Џајићем, повратником из Бастије, Златком Крмпотићем, Милошем Шестићем... Играли смо пријатељске утакмице док се први тим не врати из Аустралије. Зец је био врхунски тренер, жао ми је што није међу живима. По повратку са припрема рекао ми је да требам да сачекам, да су довели Зорана Јеликића из Мачве. Предложили су да ме позајме и тако сачекам шансу. Отишао сам у Галенику - набраја Марјановић.

Сећања навиру...

- Био сам велики навијач Црвене звезде. За мене, она је велики клуб, исто као што је и Партизан. Провео сам четири године у Љутице Богдана. Много ми је жао што нисам остао, шта да се ради. Такав је живот фудбалски. Тренер одлучује о многим питањима.

Није се вратио у Звезду, заиграо је за Чукарички, па Галенику.

- У Земуну је било феноменално. Две године сам одиграо, по утисцима многих, добро. Дошао је Мирослав Ћиро Блажевић да нас гледа против Радничког из Крагујевца. Желео је да види Гезима Љаљу, наше крило. Био је изузетан играч. Међутим, одиграо сам ту утакмицу феноменално и одлучио се за мене.

Легендарни Ћиро позвао га је 1980. и у Ријеци је одиграо у добром издању четири сезоне. Није мука било играти на „Кантриди”, тад се Ријека добро носила с најјачим клубовима Југославије.

- Имали смо изузетно квалитетан тим. Део репрезентације био је Мауро Равнић, па Милош Хрштић, Ненад Грачан, Иве Јеролимов, Ружић ... Све су то квалитетни играчи и дивни људи. Добро смо се тад носили са Звездом, Партизаном, Хајдуком и Динамом.

Из Ријеке се Марјановић вратио у Београд. И, правац Хумска!

- Претпоследње коло шампионата Ријека је играла против ОФК Београда на Карабурми. Покојни Моца Вукотић, тад у улози директора Партизана, после утакмице ме одвео у страну и рекао да је Парни ваљак заинтересован. Дао сам му реч, касније смо сели и договорили се. Чим је почео прелазни рок потписао сам за црно-беле.

Није га био страх што је на његовој позицији деловао Мића Радовић.

- Мића и ја се познајемо дуго година, генерација. Ја сам у Звезди играо бека, Радовић у Партизану десно крило. И данас смо велики пријатељи. Кад сам дошао у Партизан наш голман Раде Залад ми је рекао „где ћу ту, репрезентативни Мића Радовић игра на тој позицији”. Рекао сам му да ћу да се борим и тако је и било.

Црно-бели дрес заменио је иностраним.

- Последње коло сезоне играли смо у Тузли са Слободом. Два дана раније звали су ме из Шведске. Рекао сам то Ненаду Бјековићу и није ми правио проблем. Лепа сума била је у питању. Отишли смо Раде Савић, бивши центарфор Сарајева и Звезде и ја. Тамо је био чувени Павковић. Остали смо у лиги. Онда сам се вратио. Стигло је много понуда, одлучим да одем у Чикаго. Нисам био у САД-у и одем тамо годину дана. Касније сам потписао за Војводину, па су ме звали из аустријског Штурма. Љуба Шпањол тад ме звао да останем на четири године у Војводини. Менаџер је тражио од Штурма немогуће услове и нисам прошао због тога. Опет сам дошао у Војводину.

Да је остао, можда би играо у сезони кад су Новосађани били прваци Југославије.

- Јесте! Тад су дошли Михајловић, Јокановић и остали. Били су ту Шапурић, Бегановић, Шестић... Страшан тим. Ваљало би да сам остао, али тако се догодило и наместило да не будем део те приче.

Из Војводине је отишао у Младост из Петриње, отуда у шведски Дегерфорш.

- Остало је неостварених снова. Могао сам много више. Ни данас не знам зашто сам тражио толико клубова. Не знам шта се догодило. Мислим да сам у неким ситуацијама ломио пребрзо, преко колена. Хоћу тамо, хоћу овамо. Сад је касно за кајање, прошло је време.

Кад је много тога прошло, за кога навија од малих ногу до данас?

- За Партизан! Али, волим и Црвену звезду. Играо сам за пионире Чукаричког и био је турнир Друге лиге – Исток у Земуну. У финалу - Чукарички и Јединство из Оџака. Покојни Стјепан Бобек уручио ми је трофеј за најбољег учесника. Тад је играо и Мирослав Полак. Исто вече на вратима куће звонили су Бора Костић и Дуда Маравић. Рекли су да су седели с руководством Чукаричког. Договорено је да пређем у Звезду, Полак у Партизан. Ето, тако је било.

Никола Марјановић има велико срце, са довољно места за све клубове за које је играо, тако да Црвена звезда и Партизан неће да му буду оштар трн, него мелем минулих времена и лепе успомене.