Куп са Сартидом - незаборавни успех

Миленко Киковић припада генерацији фудбалера који су заобилазним путем стизали до циља. Срећа му није била чести савезник, али је знао шта хоће. Зато је и успео.

Сјеничанин (рођен 19. октобра 1954) је као нападач носио дрес Слоге из родног места, па Златара из Нове Вароши, Слободе, Рада, Обилића, Чукаричког, Младеновца. Као тренер са Сартидом је освојио пехар Купа Србије и Црне Горе.

- Из Сјенице је поникао велики број људи у свету спорта. Што се фудбала тиче, најпознатији су Милоња Каличанин, играо је у Радничком из Новог Београда, те Милојица Трипковић који је годинама успешно носио дрес Челика из Зенице. Ето, ту сам и ја негде, али сам везан за неколико београдских клубова, тамо где је успети и најтеже - почео је Киковић.

Играо је за више клубова у Србији, али потпуну афирмацију стекао је на Бањици. Рад је имао квалитетан тим у његово време.

- Почео сам у Сјеници, па у Новој Вароши, онда Слободи из Ужица. Ту је поникло много фудбалера Црвене звезде, Партизана и репрезентације Југославије. Управо из Слободе, као први стрелац Српске лиге и репрезентативац Србије, стигао сам у Рад. Дакле, Слобода је увек била бренд фудбала. Боравак на Бањици је уједно и најсветлији део моје каријере. Јер, Рад је био у успону. Било је част играти за Грађевинаре и у то време бити тренер.

Неколико стручњака битно је утицало на његову каријеру.

- Спадам у ред људи који поштује сваког тренера. Фаика Каћевац ме је тренирао у Слоги из Сјенице. Ту је и Ратко Јокић, легенда Слободе који ме тренирао у Новој Вароши. Памтим и покојног Николу Ђоковића, био ми је тренер у Ужицу, онда велико име југословенског фудбала Драган Бојовић – Патак. У Раду сам играо код Мирка Дамјановића, који је био и тренер у Партизану. Играо сам и код Зорана Миладиновића, велико име из сјајне генерације Партизана, а тренирали су ме и Милан Живадиновић и Селимир Милошевић. Та имена су на мене оставила најсугестивнији утисак.

Био је скоро виђен у нишком и Радничком из Крагујевца, али није постао њихов фудбалер.

- Као средњошколац сам био у Радничком из Ниша, касније и у имењаку из Крагујевца. Шта је разлог? Одлучио сам да студирам ДИФ, а тај факултет тада није постојао ни у Нишу ни у Крагујевцу. У моје време у првом плану било је школовање, па је тако било и у мојој породици.

Није му било лоше на Бањици. Рад је тада био у моди.

- Увек је било престижно играти у редовима Грађевинара. Окосницу тима чинили су фудбалери Звезде или Партизана. И тренери су махом долазили из два наша највећа колектива. То су били играчи који тамо нису имали довољну минутажу, па су завршавали у Раду. Ту је било задовољство играти. Провео сам предивне четири године на Бањици. Рад је био атрактиван по сваком основу. То је најлепши део моје каријере.

Да се „одужимо“ Слободи и Ужицу. Тамо су играли Радомир Антић, Петар Кривокућа, Милован Ђорић, Златко Крџевић, Љубинко Друловић, Душан Арсенијевић, Милорад Кораћ, Мирослав Вукашиновић, Горан Пандуровић, Зоран Његуш, Немања Видић, Филип Касалица, Дарко Божовић, Делимир Бајић... Лепо друштво!

- Слобода је увек била бренд југословенског фудбала. Сва та имена значила су много. Сјајни играчи који су касније остварили изванредне каријере по великим домаћим и иностраним клубовима. Слобода се увек ценила. У Ужицу сам повео годину и по и за тај период вежу ме предивне успомене.

Када је запловио тренерским водама, стигао је да води Обилић, Рад, Бор, Чукарички, Сартид, са којим је освојио Куп СЦГ, пласирао се у Куп УЕФА и Интертото куп. Седео је на клупи Радничког из Обреновца, Радничког из Ниша, БАСК-а, БСК-а из Борче и Слободе из Ужица.

- Освајање купа са Сартидом је највећи успех у мојој тренерској каријери. Међутим, имам неке друге критеријуме с којим се јавност можда не би сложила. Није ни важно. Редак сам пример да сам играо у Слободи, Раду, Обилићу и Чукаричком и да сам све те клубове водио. У Прву лигу увео сам Рад, па Обилић, успео сам то и са Чукаричким. Успех са Сартидом је што сам први тренер који је освојио трофеј, а да нисам био тренер Звезде или Партизана. Сартид је после Обилића био први клуб, након распада Југославије, који је успео да освоји неки трофеј поред Црвене звезде и Партизана.

Није Киковић недавно био на прослави годишњице успеха у Смедереву.

- По завршетку утакмице и освајања Купа Србије и Црне Горе имао сам обећање да гостујем у једном медију. Испоштовао сам новинара који је мој пријатељ. Пропустио сам фешту у Смедереву, много ми је жао што је било тако, али медији су изузетан фактор у свему. Гајио сам професионалан однос и није могло бити другачије.

Много је истинских асова играло са Миленком Киковићем, а он их се радо присећа.

- Највише познатих асова играло је са мном у Раду. Из Партизана Бошко Ђорђевић, Хатунић, Тодоровић, из Звезде Никитовић, Симић, Лазаревић, Кантар. Било је много асова, не могу у овом часу да их се сетим.

Виталан је, живахан је и фудбалу још тога има да пружи. Можда стигне позив да води неког од суперлигаша Србије.

- Велики сам професионалац и не пливам тамо где тренери немају великог утицаја. Био сам у стању да својим ауторитетом одведен Обилић, Раднички из Обреновца, Чукарички... у иностранство на припреме. Дакле, тражим потпуну самосталност у раду, јер трагам за резултатима. Данас тренери немају великог утицаја, а бојим се да је код нас много клубова где тренери се мало питају, нисам сигуран да већина тренера и састављају тимове за своје утакмице. Код мене је другачије, гарантујем резултате и прихватам одговорност, али желим потпуну самосталност у раду – појаснио је Киковић.