КОРНЕР: Нелогични касни термини

Чак пет утакмица седмог кола Супер лиге почело је од 21 час. Чудно и незапамћено! Не дешава се то ни у много јачим лигама, у којима су стадиони далеко пунији, приходи од ТВ права још већи, а љубитеља фудбала је далеко више него у Србији.

Прва два кола одиграна су у јулу и због високих температура били су логични касни термини. Било је слично и у првој половини августа. Мрак је затим падао пре 20 сати, самим тим тад су и температуре биле ниже. Играчима је онда било исто да ли на терен излазе у 19, 19.30, 20 или у 21.

Оштећени су, међутим, били гледаоци на стадионима, али о њима очигледно нико не брине. Није исто кренути ка кућама у 21, 22 или у 23 часа, поготово ако ти исти фудбалски заљубљеници сутра ујутру морају на посао, као нпр. после недељног касновечерњег програма суперлигаша.

Старији симпатизери најважније споредне ствари на свету сећају се да су некад утакмице Црвене звезде на европској сцени почињале у 17.30 часова не би ли гледаоци стизали на воз који је из Београда ишао ка Бару у 21.00. Неко још и памти да су црвено-бели први сусрет четвртфинала Купа шампиона 1991. против Динама из Дрездена играли у 15.30 часова, иако је била среда, а не субота.

Свесни смо да се време променило, да су путеви бољи и да многи више не морају да користе железнички саобраћај, али гледаоцима се увек мора изаћи у сусрет. Навијачи Војводине, Радничког из Ниша и још неких клубова често су истицали транспаренте „фудбал се игра викендом” и петком и понедељком нису долазили на стадионе. Да ли је њихов апел уродио плодом? Није. Кад ТВ Арена спорт одлучи да утакмице тих клубова преноси радним данима онда није важно што ће трибине зврјати празне.

Наравно да у модерно доба телевизије диктирају све. Они који скупо плаћају ТВ права могу и да одређују термине. Неопходно је само да се том приликом поведе рачуна о интересима гледалаца, па и самог фудбала. Због чега не бисмо навикли навијаче на стандардне сатнице као што је случај у Енглеској, Немачкој, Италији, па да бар они најзагриженији унапред знају и испланирају долазак на стадионе. На крају крајева, није лепо ни телевизијама да током преноса највише снимају празне или полупразне трибине. Тачно је да клубови у Србији много више зарађују од ТВ права него од улазница, али није им свеједно да ли њихове играче више или мање људи бодри са лица места.