ВРЕМЕПЛОВ – Димитријевић: Најдражи гол Хајдуку у Сплиту 1985.

Фудбалска Југославија је осамдесетих година прошлог века имала тројицу играча са именом Зоран Димитријевић – у Црвеној звезди, Партизану и Галеници, данашњем Земуну. Онај који је носио дрес црвено–беле боје имао је дефанзивне задатке, али је умео да решава и велике утакмице. Данас живи у Португалији, али никад не одбија медије и приче са фудбалском тематиком.

Био је Димитријевић гранитни штопер, кад треба и десни бек, у најтрофејнијем српском клубу игра је заједно са  Марком Елснером, Славком Радовановићем, Мирославом Шугаром и Миодрагом Кривокапићем. Једно време био је у нишком Радничком, ОФК Београду и Могрену. Носио је и дрес младе репрезентације Југославије.

Зоран је рођен 29. августа 1963. у Иванграду, данашњим Беранама.

- Отац ми је у Иванграду био две године на привременом раду. Тако сам ја тамо рођен. Кад је отац завршио посао, вратили смо се у Београд и у главном граду сам одрастао и проживео значајан период живота - говори Димитријевић.

Дошао је у Црвену звезду са 18 година, рекло би се почетак из снова.

- Ми смо 1964. дошли у Београд. Кад сам порастао почео сам да играм у Палилулцу, живео сам у Котежу.. Међутим, било је некакво окупљање у Црвеној звезди и отишао сам и ја тамо на неку врсту пробе. На том окупљању било је око 80 дечака. Изабрали су нас 25. Имао сам срећу и привилегију да будем међу изабраним дечацима. Међутим, попустио сам са оценама у школи, па се отац умешао. Није дозвољавао слабије оцене, а није ни имао времена да ме свакодневно води на тренинге Црвене звезде. Одлучио је, а ја сам га морао да га слушам, да се вратим у Палилулац. Ипак, привилегија и огромна срећа је била да касније постанем играч црвено-белих.

Много је веровао Гојку Зецу, али није на његову препоруку стигао у клуб својих жеља.

- Из Палилулца, а играо сам и у селекцијама Београда и Србије, са 16 година прешао сам у омладинце Црвене звезде. Потом сам, са 18 година, ушао у први тим нашег највећег клуба. Имао сам срећу да то остварим без одлазака на каљење. Сећам се и своје прве утакмице за сениорски тим, било је то у Винковцима. Међутим, нисам дебитовао код Гојка Зеца, то је било код Стевана Остојића. Тог лета био је турнир, ми у карантину у хотелу „Југославија” и на том турниру играли смо против Партизана, Војводине. Пошто је много играча било повређено, мене су из омладинаца прекомандовали у сениорски тим. Брзо сам искористио шансу и био сам првотимац. Тренер је био Стеван Остојић.

У Љутице Богдана остао је до 1987. Ту је играо и  мечеве финала Купа Југославије против загребачког Динама, па европске са Арауом и Лингбијем.

- Био сам срећан кад смо освојили Куп Југославије. Победили смо Динамо у Загребу са 2:1, а у Београду у реваншу било је 1:1. Драг ми је тај трофеј. Сан сваког младог играча је да обуче дрес Црвене звезде, да игра у редовима великана. Као младом играчу све ми је било лепо, мислио сам да сањам, а онда сам се повредио.

Димитријевић је 20. октобра 1985. постигао гол на Пољуду, Звезда је савладала Хајдук са 1:0. Логично, тог меча и детаља из 63. минута радо се сећа.

- Пре тога, још два пута сам затресао мрежу у тој сезони. Није то мало, ако се зна да сам био класични дефанзивац. Звезда пре те утакмице није славила у Сплиту пет и по година. И у том мечу домаћин је кидисао, ми се често бранили, али имао сам срећу да будем стрелац и да победимо. Био сам силно срећан због важног гола.

Једну од пет Звездиних победа у Сплиту извојевали су: Љуковчан, Радовановић, Јанковић, Милетовић, Елснер, Димитријевић, Николић, Бошко Ђуровски, Мусемић, Милојевић и Мркела (Милко Ђуровски).

- Од свих њих, нажалост Марко Елснер није више међу живима. Од осталих, чујем се са Митром Мркелом. Са њим сам био цимер по тим утакмицама и карантинима. Отишао сам у Португалију, други су такође својим путем и ретко кад виђам те људе. Волео бих да сретнем Бранка Давидовића, њега сам много ценио. Пижон ми је много помогао на почетку каријере. Заиста, имао сам огромну срећу да носим дрес Звезде и будем саиграч тим фудбалским ведетама.

Димитријевић је у сезони 1987/88. отишао је у нишки Раднички.

- Кад је Гојко Зец отишао са Маракане, покојни Велибор Васовић није нешто рачунао на мене, углавном сам седео на клупи. Одлучио сам да одем у Ниш и помогнем да Раднички сачува прволигашки статус. Тада су Реал са Нишаве носили углавном фудбалери из Партизана и Црвене звезде. Оформили смо добар тим, а предводио га је Милан Живадиновић. Било је лепо у Нишу.

Димитријевић је одиграо пет вечитих дербија, ако се рачунају две куп утакмице.

- У моје време живело се за те мечеве. Сви смо међусобно били пријатељи, али „гинули” смо на терену да победимо великог ривала. На наш стадион долазило је близу 100.000 људи. Сећам се да ми је једном пришао Пижон Петровић и рекао да не гледам у публику, него тамо где је лопта. Звездин север је грмео, земља се тресла. За младог играча то је догађај који се памти за сва времена.

Носио је у краћим интервалима дрес ОФК Београда и Могрена, каријеру наставио у Португалији, где је остао до данашњих дана.

- Кад сам са 18 година ушао у први тим Црвене звезде, знао сам да нема даље. Касније нисам хтео да седим на клупи, па ме Гојко Зец позвао у ОФК Београд, а пола године провео сам у Будви и отишао у Португалију. Много више сам очекивао од моје каријере. Међутим, на мечу против Вардара у Скопљу доживео сам тешку повреду. Напрснуће оба менискуса и лигамената десног колена. Била је то тужна прича. Др Бранко Нешовић учинио је што је могао. Колено је шраф свега, нисам могао да гурнем  лопту, скочим... Од повреде сам добио страх и много је утицала на будућност моје каријере. Послали су ме у војску, тамо сам тренирао, да ојачам. Многи су предвиђали светску каријеру, али то ме уназадило. Могло је много боље, али све је то живот.

Данас живи у Португалији. Када му пословне обавезе дозволе дође у Београд и сврати до Црвене звезде којој је поклонио најлепше дане младости.

- У Браги сам 34 године. Нисам остао у фудбалу. Дуги низ година бавим се бизнисом. И сваки пут кад дођем у Београд одем до стадиона Црвене звезде. Тамо попијем пиће са људима из клуба и мојим некадашњим саиграчима. Тамо сам провео лепо време. И тамо и данас на зиду је слика са једних припрема на којој сам ја. Лепо се присетити златних дана које сам провео у клубу који ми толико значи.