„Никад нисмо бринули, Декса ће да погоди из слободњака“

Бошко Јанковић био је генерацијски друг Дејана Миловановића. Припадник исте, изузетно успешне Звездине класе 1984. годишта, ни пар дана после преране смрти некадашњег изврсног шутера није могао да дође к себи:

- И даље не могу да верујем да се тако нешто десило, да Дексе више нема. Није ми се жалио да га нешто мучи. Можда је упућенији био неко ко се с њим више дружио од мене. Знам само да му је отац такође преминуо од срца. Често смо заједно играли за ветеране. Пре две-три године смо у Јужном булевару учествовали на турниру који је он организовао.

Јанковић и Миловановић одушевљавали су заједно навијаче Црвене звезде, путеви су им се раздвојили 2006. кад је Бошко отишао у Мајорку, а Дејан и даље играо у клубу са Маракане.

- Осећам велику тугу и празнину. Миловановићева смрт је трагична за све нас, посебно његову породицу. Био је млад, родитељ двоје деце.

Многи бивши играч остају и даље на неки начин у најпопуларнијем спорту, Јанковић признаје да је Декса волео фудбал више од свих осталих из његове генерације.

- Био је стално на терену, невероватно је да је и завршио живот играјући утакмицу. Капитенски се понашао и кад смо окончали каријеру, дружили се и играли заједно на утакмицама ветерана. Испољавао је заиста невероватно љубав према фудбалу.

Присетио се Јанковић заједничких дана са Миловановићем на терену:

- Од пионира до омладинаца били смо увек у истом тиму. Кад нам није ишло нисмо бринули, знали смо да Декса може да постигне гол из слободног ударца и донесе нам победу. Истицао се на тај начин и у првом тиму Црвене звезде.

Бошко и Дејан су играли заједно и у младој репрезентацији Србије и Црне Горе и Србије.

- Били смо прво у Немачкој на ЕП 2004. кад сам више седео на клупи. Миловановић је три године касније на континенталној смотри у Холандији постигао победоносни гол против Италије из слободњака, што је било и пресудно да се пласирамо у полуфинале – закључио је Јанковић.