„Председника Томашевића сам избацио из свлачионице“

Иза Слободана Мешановића је дуга и лепа каријера. Играо је за Раднички са Новог Београда, Раднички из Сомбора, Војводину, ОФК Београд, а у Раду је окачио копачке о клин. Иако је још као играч завршио вишу тренерску школу, тренерским позивом није се бавио. Породица му је увек била на првом месту.

Рођен је 8. августа 1943. у Београду. Живот у великом граду, према сопственим тврдњама, помогао је да се почне професионално бавити спортом.

- Имао сам 16 година кад сам почео да тренирам са подмлатком ОФК Београда. Онда Раднички, па у Сомбор, па Војводина и онда, на срећу, у ОФК Београд. Признајем, задовољан сам. Можда је могло бити боље, кад гледам са ове временске дистанце, али прошло је време, не вреди кајати се - каже Слободан Мешановић.

Прошао је пробу у Кошаркашком клубу Црвена звезда, али фудбал је победио.

- Био сам сасвим солидан на тренинзима. Кошарка није статична, не може ни бити, али није била брза као данас. У то време су у Новом Београду, после сваког тренинга који смо имали, добијали сендвиче. То је шездесет и неке било лепо и значајно. Пошто је тамо већ играо мој старији другар Никола Ћук, одвео ме је у Нови Београд и под његовим патронатом сам био скоро целу каријеру. Он је касније одлазио за аташеа и амбасадора, а ја сам крчио пут у фудбалу.

Отац је био војно лице. Логично да Слободан навија за Партизан, али открива да није било прилике да обуче дрес црно-беле боје.

- Док сам био омладинац играо сам као центарфор и десно крило. Партизан ме позвао на пробу и ја дам два или три гола, али нису ме позвали, нису озбиљно рачунали на мене. Одустао сам много брзо и отишао у Нови Београд. А баш тада у омладинској лиги против Партизана победили смо их са 2:1, а ја постигао оба гола. Ни тада ме нису позвали. Зашто? Никада нисам сазнао, погрешили су.

Занимљиво је кад Мешановић говори како је постао задњи везни.

- У Сомбору сам играо центарфора. Наш фудбалер се повредио и није могао да игра важну утакмицу. Тренер Никица Јосић тада ме је прекомандовао на задњег везног. Тренера сам морао да слушам. Од тог тренутка, никада више нисам играо класичног нападача. Одиграли смо против Будућности 3:3. Играли смо добро, али тада Сомбор није нешто био јак тим. Био је бољи пре мене, са Радетом Поповићем, чувена његова генерација.

Имао је пех да у првом званичном мечу поломи руку.

- Десило се то у подмлатку, против Хајдука са Лиона. Претрчао сам бека, а био сам доста брз. Он ме је подигао, пао сам на руке и сломио зглоб. Можда је то утицало на моју даљу каријеру.

Лако се могло догодити да за Војводину заигра мало пре 1966. године, па да слави титулу шампиона Југославије. До тога, ипак, није дошло.

- Те године кад сам дошао у Војводину из сомборског Радничког, Новосађани су ангажовали Ивицу Брзића из Жељезничара. Он је тада био репрезентативац и био сам свестан да немам ту шта да тражим. Нисам могао да се изборим за позицију. Јавио сам се тренеру Вујадину Бошкову, који је чинио тандем тренера са Бранком Станковићем. Рекао сам му да одлазим у Београд, тада ми се родила кћерка. Убрзо се играо куп меч у Београду где је Партизан савладао Војводину са 4:1. Тада су ми кроз ограду дали исписницу и тако сам отишао из Војводине.

Шеки је умео да једе јабуке пред сам почетак утакмице, поготово на мечу  против Трепче у Косовској Митровици.

- Играли смо на Карабурми 7:1 и уследио је реванш. Пред меч су нас гађали јабукама када смо истрчали на терен. Стадион је био пун као око. Шеки је отишао до трибина, узео једну јабуку, лепо је очисти и загризе, па баци на њих. Тако нас је очврснуо, дао нам крила и победили смо  их са 3:2. Чини ми се да је Богдан Турудија био троструки стрелац. Покојни Мађуни ушао нам је у свлачионицу и рекао да је свестан да се 7:1 из Београда не може надокандити, био је коректан према нама.

Знали су Романтичари да победе Динамо у Загребу са 3:0, да истим резултатом покоре Хајдук у Сплиту, да буду бољи од Партизана на његовом терену, да губе од Црвене звезде са 2:0, па да је савладају са 4:2.

- Никако не могу да избледе сећања. Поготово меч против Црвене звезде. На полувремену смо губили са 2:0, али у наставку меча разгоропадио се наш капитен Илија Петковић, растурио Црвену звезду. У паузи смо у свлачионици међусобно повисили тон, да видимо где шкрипи. У наставку је све било као песма. То је била епска победа.

ОФК Београд је у његово време имао леп учинак у Европи, победио је и незваничног клупског првака света, Фејенорд.

- Савладали смо на турниру у Гранади Пењарол са 4:0. Имали смо изузетно добру екипу, фантастичну атмосферу у свлачионици, а нисмо играли за новац у првом реду. Кад смо против Фејенорда истрчали на терен председник ОФК Београда рекао нам је да за победу имамо по 500 марака. Изашао сам на терен и питао поред себе центарфора Рудија ван Ханегема колика је њихова премија, рекао ми је да је то 2.000 долара. Одмах су нас убили у појам.

Нису га баш на најлепши начин испратили из ОФК Београда у Рад. На Бањици је провео две године.

- Отишао сам зато што смо у Љубљани имали тешку ситуацију. Наиме, ушао нам је у свлачионицу председник Томаш Томашевић и почео да виче и да нас вређа, да нас буде срамота итд, а резултат 0:0. Као капитен ухватио сам га за ревере и избацио из свлачионице. Ето, то је разлог мог одласка из ОФК Београда.

Виђали су се некадашњи саиграчи увек у заказано време. Петак је био дан тих  друговања.

- Виђали смо се у Скадарлији сваког петка. Тада смо као ветерани играли свуда по земљи. Од тога је било и новаца и онда смо изводили супруге на вечеру. Мени је после Шекуларца највећи ауторитет био Илија Петковић, много добар играч и човек. Њих смо слушали, као и Кикија Поповића. Сећам се да сам на утакмици против Партизана однео лопту Ненаду Бјековићу, па је он однео мене и пукао ми је мишић. Прегледао ме др Херцеговац и препоручио ми шест месеци строгог мировања. Покојни Раки Аранђеловић, чувени физиотерапеут, позвао ме је да дођем на стадион. Мени је тада Кики Поповић одржао једну лекцију која ми је много помогла. Објаснио ми је да ако ја не могу, многи чекају да ускоче у тим уместо мене.