Ђуровски: Навијао сам да буде бар нерешено, и једни и други много су показали

Ништа ново, рекли би многи, после највеће српске фудбалске приче. Црвено-бели поново ликују, у комшилуку је, као по некој навици последњих година, сасвим друго расположење.

Милко Ђуровски играо је за оба клуба, путем ТВ преноса у породичном дому у Марибору, у суботу увече, пратио највећу утакмицу на нашим просторима.

- Црвена звезда је на почетку дала гол, многи су вероватно помислили да ће лагано још три пута да погоди Партизанову мрежу. Имао сам утисак да су црвено-бели мало потценили ривала, а ето – поново су га добили. Умало да се црно-бели врате у игру, смањили су на 2:1, могло је да буде 3:1, такође и 2:2. Партизан је у другом полувремену могао још једном да погоди мрежу, радује ме нешто друго – то што већином наши фудбалери играју за црно-беле, мање је странаца. Важно је да је публика отишла срећна, задовољна са стадиона у Хумској – причао је специјално за Журнал Ђуровски.

Легендарни офанзивац и некадашњи љубимац навијача црвено и црно-белих говорио је буквално без потребе да се постави питање.

- Дерби је протекао помало испод очекивања, али сам задовољан, напротив, нисам разочаран. И једни и други много су показали, Црвена звезда је боља у свему, а опет – поново је било неизвесно, звездаши то стално доказују, имају боље играче и већи избор фудбалера. То је фудбал, не играш сјајно, међутим, опет освојиш три бода. Партизан ће да нарасте и порасте догодине, у кризи је, волео бих да ова деца остану у овом саставу. Нешто друго ми паде на памет, нема више плакања кад се изгуби као некад, у ствари само кад нема пара онда је нерасположење и разочарање.

Стара прича, у погледу бројки на семафору, у први мах, међутим...

- Боље да је дерби завршен 2:2, јер би првенство било интересантније. Партизан је красила та борбеност и то је показао, Црвена звезда игра технички добро, брзо, док је ривалу потребно искуство. Мало је један Натхо, да црно-бели имају још два таква играча да стану на лопту и воде ову децу гледаоци би још више уживали. Сви су били задовољни, Црвена звезда је имала шансу за 3:1, погодила је стативу, свеједно, чиста је победа, али је могло црвено-белима да се олупа о главу. Не знам како су то многи мислили да ће да буде лаганих 4:0, ипак је ово једини спорт на свету где слабији може да победи бољег од себе.

Уживао је, каже Милко Ђуровски, испред малог екрана, спокојно гледао судар највећа два српска клуба.

- Црвена звезда има веће срце, говорим из угла екипе, добро је сложен тим. Катаи мора да игра, да је увек на терену од првог минута. Мало ми је чудна та замена, кад може Лука Модрић у 38. да буде у копачкама, зашто не би и Катаи? Мајстор је – мајстор, потребан тиму без обзира на године. Шампион има и добру клупу, ипак, лако је бити њен тренер кад имаш једноставно – све! Квалитет је пресудио. Видите нешто друго: Партизан се увек бојао Црвене звезде и то је велика предност црвено-белих. То добро знам јер сам био и тамо и овамо – осмехнуо се Милко Ђуровски.

За кога сте навијали?

- Стар сам, много година је прошло, нисам више млад и не палим се као некад. Волим оба клуба, ко је бољи – нека победи. Прижељкивао сам да буде бар нерешено, кад Црвена звезда и Партизан играју на европској сцени увек навијам и за једне и за друге. Север ме мрзи, мислим на Звездину трибину, знам то, а ја не мрзим никога. Многи ми ни дан данас нису опростили што сам с Маракане отишао у Партизан. Звездаш сам од малих ногу, ипак сам и сад макар мало више наклоњенији црвено-белима. Фудбал на овим просторима морао би, ипак, да се гледа до 1991. и од тада, поготово Црвена звезда и Партизан заслужују пажњу на други начин до почетка деведесетих и од распада Југославије. Сад бих волео, рецимо, да радим с млађим категоријама у Црвеној звезди или Партизану, да обучавам ту децу, а не воле ме, јер сам затворио врата. То ме не занима, говорим и увек сам говорио како се осећам, поносан што сам игра за два највећа клуба у Југославији. Никад никог нисам пљувао, нити ћу – подвукао је Милко Ђуровски.