У еволуирајућој комуникацији новог спортског универзума, и сам чин доделе признања „Златне лопте“ у театру Шатле у Паризу својеврсна је метафора, па и потврда да стварност није увек иста као оно што перципирамо, а да перцепција увек није стварност. Не само у фудбалу, већ у спорту генерално.
Овогодишња 69. „премијера“ са главним актерима у представи у којој су све улоге „главне“ и аплаузима на отвореној сцени, ипак је имала своју звезду – 47. добитника „Златне лопте“ – Усмена Дембелеа, чиме је колективни тријумф ПСЖ коначно постао стварност. Иако је то неоспорна чињеница, само дан касније појавиле су се разне перцепције и самог догађаја и вредновања добитника. Али писало се и о онима, коју су били у конкуренцији за „најбољег“. The Independent је перципирао овако: „ Да ли је Јамал пропустио награду зато што је још увек тако млад и постоји осећај да мора да се уздигне до ње? Био би први тинејџер који је освојио награду. Па ипак, чак и ако сведете на основни, бинарни избор између њих двојице, Јамал је наступио на вишем нивоу од Дембелеа, и урадио је више. Једина права разлика је била у томе што је Дембелеов тим победио у финалу. Да се све своди само на сјај „Европског купа“, било би чудно прикладно за трофеј који је еволуирао од старосветске озбиљности и традиционалног престижа до нечега што више говори о гламуру и кичастости. Чак је и сам трофеј постао много раскошнији током година, нешто што заиста приметите ако погледате оне старе фотографије Јохана Кројфа или Џорџа Беста како подижу своју скромну малу куглу. С правом се каже да је лобирање ове године било агресивније него икад, и да је постајало све израженије како су сезоне одмицале. Ера Месија и Роналда је утицала на ово, тако да је то још један случај да модерни фудбал једе сам себе. .“ Le Mond поносно: „...Дембеле је постао шести Француз коме је припала ова част, следећи кораке Рејмонда Копе, Мишела Платинија, Жан-Пјера Папена, Зинедина Зидана и Карима Бенземе...“
Да се перцепција и фудбала и фудбалера мења, након овог догађаја писао је и BBC: Да је подигао Златну лопту у Паризу, постао би најмлађи добитник икада. Ламин Јамал, који је освојио награду за младог играча године, није само фудбалер; он је огледало своје генерације. Деценијама нам је фудбал продавао идеју да се величина постиже жртвом и понизношћу. Лионел Меси је говорио о Златној лопти као о „последици тимског рада“. Кристијано Роналдо је дисциплину претворио у позориште, вајајући своје тело у споменик напора. Ламин Јамал, насупрот томе, представља нешто ново. Он отелотворује омладинску културу која не крије своје амбиције. Раније је изјавио: „Не сањам о једној Златној лопти, сањам о многима. Ако их не освојим, биће моја кривица. То није ни Месијева скромност нити Роналдов ратнички менталитет. То је нешто друго: назовимо то самоодговорношћу, где се судбина преузима као лична одговорност. То је филозофија која одјекује код генерација З и Алфа. То су млади људи обликовани кризом – финансијским колапсом, пандемијом, климатском забринутошћу. Жртва више није највиша врлина; слобода јесте! Новац није табу, али није ни свет: он је средство за аутономију. Забава и видљивост нису сметње – они су део успеха.... Ако је његова социолошка улога симболична, његова психологија додаје дубину...“
Иако „перцепција није стварност“, оно што се перципира о спортским догађајима постаје наша стварност. Перцепција је обрада, тумачење, одабир и организовање информација. Утицај перцепције на процес комуникације се односи на то како иста порука може бити различито протумачена од стране различитих људи. Према Џиму Рону, ефикасна комуникација је 20% онога што знате и 80% како се осећате у вези са оним што знате.“
Унутар стварног и виртуелног комуникационог круга, сви актери спортисти су „у улози“ субјеката и носилаца ширења јавног мњења у такмичарској спортској мрежи, чиме се крши традиционална парадигма ширења усмереног само на званичну конверзацију. Идолизација „спортских експерата“ на интернету постала је преовлађујући феномен. Спортисти се све више доживљавају као симболични представници спортске културе, при чему индивидуалне етикете замењују колективне идентитете. Сходно томе, приказивање спортских слика вођено спортистима има значајан утицај на перцепцију јавности. Посебно у моделу дискурса којим доминира релативно либерално окружење он-лајн јавног мњења, спортисти су све више изложени и као симболични носиоци комерцијалног капитала. Овај тренд метафорички помера фокус јавности ка догађајима периферним за спортско такмичење, док занемарује суштинску вредност и сврху самог спортског догађаја и такмичарског спорта. С друге стране, негативни аспекти, попут пристрасног оптимизма или непотпуног извештавања, нарушавања приватности најава и величања успеха или критике неуспеха, могу негативно утицати на перцепцију спортиста и догађаја. Уско везано са тим, тај притисак се акумулира притиском спонзора и неизбежним „квотама“.
Постоје тренуци када се тако створена перцепција високих очекивања сведе и на разочарење. Као што неиспуњено обећање највише демотивише, тако и неостварена или изневерена висока очекивања знају да нас врате у опору стварност и сусрет са разочарењем. Разочарање је једнако очекивању минус стварност. Позитивна и негативна очекивања повећавају притисак на перформансе и одвлаче пажњу спортиста од задатка који је пред њима и саме суштине спортског догађаја. Перцепција постаје стварност.
Како применити ове, вреди признати – доста апстрактне теме на нашу светску игру?
Водећи се горепоменутим аргументима Златна лопта се може перципирати и као глобална вежба фудбалског света у концентрацији притиска перцепције (као што се дијамант ствара под притиском), у циљу проналаска следећег великог носиоца бакље прелепе игре. Да ли је њена релевантност већа или мања у овим првим годинама након доминације Месија и Роналда? Или, можда је боље рећи, како се сви ти златни одсјаји враћају ка гледаоцу… из свих наших милијарду перспектива, Златна лопта постаје „жута мрља” свих наших перцепција, и као своје начело показује нам најближу процену најбољег. Такође служи као Роршахова мрља, у смислу једног лакмус-папира савременог дискурса о фудбалу и фудбалерима.
Чак је и чудесно што је уопште могуће наћи неког опште-прихваћеног кандидата, а камоли победника титуле најбољег играча протекле сезоне, када узмете у обзир глобалну природу игре и мали милион различитих критеријума и перцепција шта чини неког играча “најбољим”. За почетак, ово је плод европске доминације у фудбалу која је још увек на снази, и која условљава дискурс готово искључиво на топ пет европских лига. Вреди записати да је Лига шампиона још увек врхунско клупско такмичење по питању вредновања квалитета играча и да је освајање Клупског светског првенства овог лета доста скромније помогло Челзијевом Колу Палмеру у овогодишњој трци за Златну лопту него што су неки очекивали. Друго, освајање (међународног) клупског или репрезентативног такмичења драматично повећава шансе за освајање Златне лопте: апсолутна већина победника у 21. веку је био део тима који је освојио или Лигу шампиона или међународно репрезентативно такмичење као што је Светско првенство, ЕУРО, или Копа Америка. Али, постоји један део који превазилази тимски успех као предуслов победе: питање перцепције карактера (атипичности) играча.
И та аура „најбољих“, та масовно-заразна перцепција, превазилази чињеницу да има оних који су више и боље трофеје освојили, више голова постигли, већи учинак за своје екипе учинили. Примећујете да врло лако конкретна игра на терену губи значај на тржишту идеја ко је најбољи. Важнији су карактер играча, ментални склоп, гравитациона сила који велики играч својом природом привлачи критике и титуле „најбољег”. Вративши се на проблем перцепције и перцептивне анализе, битно је приметити и прихватити колико „хајп”, или заразна промоција нечега, или актуелне теме у спортским новинама и све те силне приче ван терена, употпуњују и можда чак искривљују наше гледиште на фудбал; као спорт, као индустрију, као драму, као социолошку појаву.
То би могло да значи следеће – перцепција генезе погледа на свет фудбала и спорта генерално. Перцепција - платформа на основу које се комуницира са светом спорта и у свету спорта. И оних, који је „кодирају“ и оних који је „декодирају“. У тој комуникацији наизменично се користе термини „истина“, „чињенице“ и „веровање“ јер је поглед на свет тако моћна сила, што је разлог зашто „истина“ може да буде тако флуидан концепт. И ту се сусрећемо са познатим и непознатим, кад отворимо врата перцепције – ако не верујемо у нешто, то не мора бити истина, или, ако не верујемо да је истина, чињенице нису важне. Било да је очекивање позитивно или негативно, оно је продукт наше перцепције.
Колико је „стварност стварна данас“, када је сам појам „стварности“ релативизован, јер живимо у времену у коме поред „стварне стварности“ постоје и виртуелна стварност, проширена стварност, продужена стварност и у коме проверавамо себе шта мислимо и тражимо решења ван нашег мисаоног склопа путем Чет Џипитија, ослањајући се на вештачку интелигенцију, која незадрживо намеће перцепцију свега и свачега ???
Оно у чему се не може погрешити је створена перцепција да награда Златна лопта укључује велику новчану награду, мада је стварност другачија: нема директне финансијске надокнаде. Награда, коју подржавају Франс фудбал и УЕФА, састоји се искључиво од трофеја Златне лопте, чија је процењена вредност 3.500 долара. Перцепција је да је трофеј Златна лопта од чистог злата, стварност је да није направљена од чистог злата. Али, то не значи ништа, ама баш ништа; „фудбал у смокинзима и са лептир – машнама“ у позоришту Шатле, изграђеном 1862. године перципира се као догађај у рангу највећих европских и светских фудбалских такмичења.
Како се данас перципирају називи трофеја Златна лопта : најбољи голман – Лав Јашин, најбољи стрелац – Герд Милер, најбољи тренер Јохан Кројф ? То јесте тема сама по себи и тема сама за себе, са додатним питањем: зашто трофеј за најбољег играча и најбољег младог играча није „персонализован“ именом неке од фудбалских икона ?
Ето, чему цела ова прича: перцепција није (увек) стварност, а стварност није (увек) иста као оно што перципирамо.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
