Петровић: Патриотизам је кад на терену даш максимум, узореш га, даш све од себе, крвариш...

Жељко Петровић је данас на клупи Кадизије у Саудијској Арабији, иако је далеко физички прати наш фудбал, а кад то каже онда мисли на све репрезентације настале распадом бивше Југославије. Некадашњи репрезентативац и помоћник Холанђанина Дика Адвоката који је био селектор Србије 2014. верује у Орлове.

Био је актер оне трагичне утакмице против Албаније у Београду кад је долетео дрон са провокативном заставом на стадиону Партизана.

- Да, то је утакмица коју сви памтимо. Били смо концентрисани на игру и терен и одједном је нешто долетело. Стефан Митровић је желео да ухвати заставу и преда је четвртом судији, онда се десило то што се десило. После утакмице играчи су били заједно у свлачионицама, многи су и играли у истим клубовима. Надам се да се тако нешто неће више никада поновити – почео је Жељко Петровић разговор за Журнал.

Тензије су, у оваквим утакмицама, увек присутне?

- Срамно је то што се спорт гледа кроз политику, не знам чему то води. То је трагедија и све је горе и горе, не само код нас. Спорт није какав је некада био, све се у суштини променило. Није добро да се прича напумпава, прави негативна атмосфера, амбијент мора да буде спортски.

Меч на стадиону „Добочица” биће високог ризика?

- Надам се да је одлука о игрању у Лесковцу и донесена због безбедоносне ситуације, а не из неких других разлога јер то не би било добро. Ово је утакмица веома битна за комплетну државу Србију, за репрезентацију, играче, Савез. Навијам за Србију и волео бих да победи и обезбеди бараж, што је евидентно. Посебно бих волео да Александар Митровић заигра на још једном великом такмичењу, трећи пут узастопно на Мондијалу. Био би то велики успех, никада наша репрезентација три пута заредом није отишла на Светско првенство. Био је ту и пласман на континентални шампионат после дуго година и све је то лепо, све је некако другачије, позитивније...

И поред свега тога има незадовољства?

- Можда се ни ја не слажем с неким стварима, али морамо да признамо да је Енглеска квалитетнија од Србије и да је најбоља репрезентација у нашој групи. Ту смо утакмицу одиграли јадно и бедно, бар да смо изашли с борбеним карактером, па изгубиш 0:5, али си се залагао, борио, „орао” терен. Овако, све је изгледало јако лоше и разумем то незадовољство јер су навијачи остали ускраћени за квалитетну представу. Играо је само један тим.

Многе критике су упућене на адресу селектора Драгана Стојковића?

- Наши тренери стално причају о некаквим блоковима, као да су зидари, а не фудбалски стручњаци. Те ниски, те средњи, те високи блок... Ваљда се кућа зида с блоковима, а фудбал се игра. Онда имамо причу дуплирај, затвори, стани... Испали смо из свих токова европског и светског фудбала. Зашто нико не каже идем да нападнем? Па макар и да блефира, али да каже, лепо је чути. Имамо заиста квалитетне играче и надам се да ће то и да потврде пласманом на Мондијал.

Да ли је баш селектор крив за све?

- Пикси је мој друг, саиграч из репрезентације. Био је сјајан као играч али се помало нервирам са одбраном, сад играмо са три, а уствари с пет назад, сад са четири и стално мењамо систем. То није добро, играчи се погубе. Мора да се направи јасан систем онакав какав одговара најбоље играчима које поседујеш. Нажалост, не видим га у репрезентацији Србије! Не треба се освртати на критике које нису добронамерне, кад се изађе на терен има да се исцепа и исппља дрес, а не да се у свлачионицу вратиш чистији него што си изашао на игралиште. Мора да се „погине“ за национални дрес. 

Значи и до играча је?

- Пустите те форе за Инстаграм и друштвене мреже на које се јежим. Љубе се тетоваже, крсти се, моли се, дижу се три прста, показује се патриотизам. Није то српство! Патриотизам је кад на терену даш максимум, узореш га, даш све од себе, крвариш... Чини ми се да је све горе и горе, не само у Србији него мислим на цели регион, па и шире.

Чини нам се да добро пратите збивања у и око репрезентације?

- Нервирам се. Кажем себи нећу више да гледам, не треба ми то, Али је јаче од мене. Опет упалим телевизор и гледам, једем се. Репрезентацији Србије треба систем какав рецимо игра Хрватска и њени резултати нису случајност. Тај систем се надограђује увек са новим играчима, баш као што је случај и са Швајцарском. Селектор Златко Далић јако добро зна шта и како треба. Мислим да се у главама многих и променила свест, данас све мање људи навија за своју репрезентацију, воли државу.

Ипак, верујете у Србију?

- Надам се и очекујем. Најважније је да све прође без инцидената у Лесковцу јер је заиста тужно гледати псовке, прекиде утакмица, разна чудеса. Не могу да схватим, изгубило се људство, чојство, поштење... За оног ко украде и превари каже се снашао се! Читав регион тако размишља погрешно.  Ишчезло је оно да будеш нормалан, поштен, културан, фин... Никада себе нећу да променим што тако размишљам, али све ово води у велику катастрофу! Жао ми људи, нестала су села, варошице из којих долазе најпоштенији људи.

Навијаћете за Србију?

- Хоћу. Селектору Стојковићу желим да добије Албанију, да обрадује пола нације, читаву сигурно неће! Друга половина ће, сигуран сам, навијати да изгуби. Тако је то код нас на Балкану. Ова репрезентација иза себе има успехе. Ако се последњих 10-15 година прича да су наши играчи топ, требало би да буде нормалан пласман на велико такмичење. Мислим да Србија може, али мора да се одлучи како ће. Имамо невероватне таленте само нам је потребан систем. Увек смо имали тренерске ауторитете Миљанића, Осима, Бошкова... као и сјајне играче кроз разне генерације, али нам је увек нешто недостајало.

Србија ће играти на Мондијалу 2026. године?

- Чврсто верујем у то!