Пикси од херојства до тужног растанка

Од хероја до трагичара. Од омиљене личности на нашој фудбалској сцени још из играчких дана и са почетка селекторске каријере до најодговорнијег за дебакл репрезентације Србије у квалификацијама за Светско првенство 2026. Драган Стојковић с правом хваљен и куђен, опростио се од клупе репрезентације Србије после 55 утакмица.

Паметни су одавно рекли – повуци се после успеха да би људима остао у сећању по лепом. Пиксијев одлазак након пораза од Албаније, условљен и катастрофалним поразом од Енглеске (0:5) месец дана раније, личи на све само на леп и пријатан какав је Стојковић заслужио.

Штета је што је неминован растанак Пикси предуго одлагао. Због тога је и њему теже пао. Веровала је легенда нашег фудбала да може да преокрене ситуацију у своју и корист репрезентације Србије, да ћемо се радовати другом пласману на Мондијал са њим на клупи, али... Ниједан постигнут гол на три утакмице у дуелима са највећим конкурентима за прва два места доказ су да Орлови немају квалитет за одлазак на планетарни шампионат.

КАСНА ОСТАВКА

Нажалост, Стојковићева одлука уследила је касно, кад су шансе Србије за пласман у бараж у домену теорије. Орлове вероватно нећемо гледати у САД, Канади или Мексику 2026, а за то је селектор најодговорнији.

Јунак репрезентације СФР Југославије на Светском првенству 1990. у Италији, изузетно заслужан и за пласмане СРЈ на Мондијал и ЕУРО 1998. представљао је најлепше лице фудбалске Србије 2021. Ефикасно и лепршаво играли су Орлови у Стојковићевим првим квалификацијама на клупи. Имали смо и среће да пред празним трибинама Маракане судија Дани Макели, као ни његов помоћник не види да је лопта после шута Кристијана Роналда, а пре интервенције Стефана Митровића прешла гол-линију. Можда је то била и божија награда за све оно што су Пиксијеви изабраници пружили у других 45 минута дуела са тада актуелним прваком Европе. Опет су Португалци били у предности пред лисабонски меч одлуке, одговарао им је и бод.

ЛИСАБОНСКО ВЕЧЕ ЗА ПАМЋЕЊЕ

Зашто не бисмо победили Португалце? Имају ли они крила, па не можемо – упитао је Стојковић фудбалску јавност пре него што је изабранике повео у одсудну битку на стадиону „Да Луш”.

Пренео је Пикси оптимизам на играче, уверавао их да могу до тријумфа, да, како се такође изразио пред новинарима морају у Катар.

Предивно лисабонско вече 14. новембра 2021. неће моћи да избришу ни Драганови душебрижници. Фантастично је Стојковић спремио тим, није марио за тактику противника, искористио је заправо надменост Навигатора и фудбалску Србију вратио међу најбоље светске репрезентације.

Низ добрих игара Орлови су наставили у Лиги нација пласирали се у А дивизију и успех је био потпун.

КАМЕРУН НАПЛАТИО ПРЕТХОДНУ СРЕЋУ

Није био Стојковић опијен слављем, али понашао се еуфорично. Помислио је Пикси да је Мондијал исто што и квалификације. Физички, тактички и психолошки није спремио тим како треба, па је Србија у Катару била далеко испод очекивања. Све би можда било другачије да смо сачували 3:1 против Камеруна. Срећу смо потрошили у квалификацијама, па су Абубакар и Чупо-Мотинг по процени ВАР-а за неколико центименара избегли офсајд позиције у ситуацијама кад су нам дефанзивци били ближи центру него нашем шеснаестерцу. Пораз од Швајцарске био је неминован епилог лоше тактичке припреме екипе за турнирски систем.

ПОГУБЉЕН У КАТАРУ ЗБОГ ИЗГУБЉЕНЕ БИТКЕ ЗА БЈЕКОВИЋА

Деловао је Стојковић погубљено у Катару, изменама доносио предност противнику уместо Србији. Пикси је кључну битку изгубио октобра 2022. кад није успео да прогура Ненада Бјековића за председника ФСС. Држао је селектор до тада све полуге власти на Теразијама 35, а онда му је са „врха” послата порука да може да се бави само Орловима, не и кадрирањем и вођењем Савеза.

Од тада до данас није то био исти вођа репрезентације из прве године мандата. Прочитали су га и противници, а пласман на Европско првенство 2024. Србија је изборила тешком муком, захваљујући победама над Црном Гором и Литванијом, ремијима против Бугарске и чињенице да су две селекције директно обезбедиле пласман на ЕУРО. Био је то, ипак, први пласман наше репрезентације на континентални шампионат после 24 године, односно од периода кад је Стојковић био играч, па смо и тај успех прославили занемарујући све проблеме.

За разлику од Катара, Орлови су у Немачкој деловали као такмичарски тим. Чврстина у одбрани и на средини терена отупила је шпиц напада, па смо у групи са Енглеском, Словенијом и Данском освојили само два бода и вратили се кући.

СУКОБ СА ТАДИЋЕМ ПРОМЕНИО НИТ ОРЛОВА

Имао је Пикси још једну непотребну битку и пред Немачку. Сукоб са Душаном Тадићем није био потребан ни селектору ни капитену. Да га против Енглеске и Данске није ставио на клупу, вођа Орлова не би давао изјаве какве му не приличе. Није Тадићу била повређена само сујета, заслужио је с обзиром на игре и учинак бољи третман. Пређен пут од обожавања до неподношења селектора и капитена вратио је Србију рано са ЕУРО.

Био је то својеврстан крај репрезентације какву смо познавали. Видевши да Пикси не намерава да се повуче Душан Тадић се повукао. Неуспешно је Стојковић тражио замену, завапио је за бившим капитеном тек кад је видео да Лазар Самарџић нема фудбалску дрскост и храброст као некадашњи ас Ајакса, Саутемптона, Војводине, Фенербахчеа. Било је тад касно за Тадићев повратак, а само један његов чудесан пас можда би нас обрадовао победи над Албанијом.

ОПАО АУТОРИТЕТ КОД ИГРАЧА

Није Пикси изгубио контролу над тимом ни на крају квалификација, али ауторитет међу играчима био му је на далеко мањи него у првој години мандата. Осетили су и играчи да селектор није недодирљив, неки престали да се одазивају, други глумили повреде па смо у меч са Шпанијом у Лиги нација ушли десетковани.

Реми против првака Европе нас је с правом охрабрио, а победа над Швајцарском (2:0) донела шансу и за први шешир у квалификација за СП. Данска је као и у Немачкој била кобна по Стојковића (0:0 у Лесковцу), а жреб нас није мазио као две године раније. Чињеница да су Швајцарска и Аустрија, коју смо елиминисали у баражу, надомак директног пласмана на Светско првенство говори да Лига нација није била толико важна другима, као нама, односно Пиксију како би сачувао поверење јавности.

НИЈЕ САМ БИРАО СВЕ ИГРАЧЕ

Септембарски и октобарски циклус дефинитивно је показао да селектор не одлучује сам о свему. Иако је на конференцији за новинаре демантовао било какво мешање у састав, како би сачувао интегритет, Стојковић је повлачио потезе несвојствене себи. Од петорице дебитаната, двојице стартера (Александра Станковића и Вељка Милосављевића) само је син његовог некадашњег репрезентативног друга Дејана оправдао поверење. Улазак Василија Костова је тек био промашај, што се убрзо потврдило. Није то било у складу са Пиксијевом изјавом од пре недељу дана да репрезентација не служи као полигон за разигравање играча. Шта онда представљају позиви Вањи Драгојевићу и Огњену Угрешићу сем задовољавање клубашким интереса. Зашто сад нема Андрије Максимовића и Огњена Мимовића, а има Василија Костова! Да ли је било ко од њих заслужио место у репрезентацији или је Стојковић морао да их стави у тим, зарад свог и мира у ФСС.

БУДУЋНОСТ ЗА БРИГУ

На крају је селектор платио цех, а плаћаће га и фудбалска Србија још дуго. Последице неучешћа на Мондијалу 2026. дуго ће се осећати као што су и раније. Свеукупна атмосфера у нашем фудбалу није нимало ружичаста. Годину дана нисмо нашли замену за Тадића, како ћемо за мање од деценију кад оду Митровић, Миленковић, Павловић, Лукић, Влаховић... Неће, наравно, тад Пикси бити крив, као што није и сад једини који је грешио, али више неће бити ни битно чија је одговорност ако будемо лутали у фудбалском безнађу као између 2010. и 2018. кад смо велика такмичења гледали само на ТВ.