РЕЗИМЕ: Петровић, Павловић и Влаховић незамењиви

Драган Стојковић не само да ниједном није извео исти тим на пет квалификационих утакмица за Светско првенство 2026. године, него је користио и чак 30 играча у неуспешном путу Србије ка Мондијалу у САД, Канади и Мексику. Лутао је Пикси много више него у претходним циклусима. Раније се, посебно у првој години Стојковићевог мандата, знало бар 10 од 11 играча и чешће је исти тим добијао шансу, у актуелним квалификацијама није.

Није увек, наравно, сада већ бивши селектор био крив за промене јер су се играчи повређивали, добијали картоне. Чињеница је, ипак, да Пикси није знао који му је тим најбољи.

Свих пет утакмица одиграли су голман Ђорђе Петровић, Страхиња Павловић, Душан Влаховић, Александар Митровић и Андрија Живковић. У истом „кошу” са њима био би Никола Миленковић да против Енглеске није добио црвени картон. Само су Петровић и Павловић провели свих 450 минута на терену, Влаховић је замењиван и има 20 минута мање од најстандарднијег двојца.

Немања Максимовић и Лазар Самарџић су по четири пута били на терену. Исто толико и Лука Јовић, али далеко мање минута пошто је улазио с клупе. Саша Лукић је због два жута картона елиминисао себе са утакмице против Албаније, а неће играти ни вечерас у Андори јер се повредио пре 10 дана на мечу Фулама.

Филип Костић, Милош Вељковић, Немања Гудељ и Алекса Терзић одиграли су по три сусрета, као и Стефан Митровић, који је једини из тог квартета сваки пут улазио с клупе.

Страхиња Ераковић, Иван Илић и Александар Катаи су забележили по две утакмице. Исти је случај са Андријом Максимовићем, увек резервистом.

Вељко Милосављевић је на дебију против Албаније одиграо цео меч. Александар Станковић провео је на терену седам минута мање. Немања Стојић одиграо је 76, Вељко Бирманчевић 45, Урош Рачић 29. Дејан Зукић и Василије Костов су у првој утакмици за Србију добили поверење Стојковића од 75. минута. Андреј Илић уписао је шест минута.

Разлика у саставу између Пиксијевог првог и последњег меча у овом циклусу, против истог противника – Албаније, у Тирани и Лесковцу, је у тројици играча. Никола Миленковић играо је јунски меч, а због искључења на утакмици са Енглеском минуле суботе заменио га је Вељко Милосављевић. Алексу Терзића доскорашњи селектор није ни звао за октобарске сусрете, на позицију крај леве аут линије вратио се Филип Костић. Место кажњеног Саше Лукића заузео је дебитант Александар Станковић.

Највећу промену Стојковић је направио између утакмица са Летонијом и Енглеском. Чудно, јаче је деловао састав Србије у Риги. Пикси у првом септембарском мечу није експериментисао, сем што је, као и против Андоре, пружио шансу Александру Катаију од старта. Митровић је био неспреман због нерешеног клупског статуса па је меч почео Лука Јовић. Све остало било је очекивано, изузев можда што је Иван Илић добио предност у односу на Немању Максимовића.

Шокирани су сви били три дана касније. На стадион „Рајко Митић” стигла је Енглеска, а појављивање у саставу Недељковића и Бирманчевића, односно позиције Живковића и Илића иза шпицева, деловали су крајње изненађујуће. Колико је Стојковић погрешио говори резултат (0:5), али и само један шут у оквир гола, три укупно. Под Пиксијевом командом наш државни тим никад није деловао инфериорније, а имао је мечеве са ривалима истог или већег квалитета попут Бразила на СП у Катару (0:2) и Португалије у квалификацијама за исти мондијал (2:2, 2:1).

Не веће, али бар подједнако изненађујуће деловао је и избор играча доскорашњег селектора за окршај са Албанијом. Страхиња Ераковић био је стартер против Енглеске, наравно да није бриљирао, али бар има знатно веће искуство од Вељка Милосављевића. Пикси је предност дао играчу Борнмута. Александра Станковића смо због одсуства Саше Лукића очекивали у везном реду и оставио је солидан утисак, за разлику од бившег дефанзивца Црвене звезде.

Лука Јовић је најчешћи џокер и његов улазак с клупе у свакој утакмици је очекиван. Слично важи за Стефана Митровића, поготово после сјајне роле у другом полувремену меча са Аустријом у реваншу баража за А дивизију Лиге нација.

Дејан Зукић у континуитету игра добро у Волсфбергеру, Стојковић га је звао и раније, а прилику за деби пружио му је у 75. минуту окршаја са Албанијом!? У истом моменту Пикси нас је шокирао увођењем Василија Костова. Јесте млади везиста био стрелац за Црвену звезду у Порту, али су му та и утакмица против Партизана биле једине јаке у каријери. Уосталом, Пикси је Костова уврстио на списак репрезентативаца тек кад је због повреде отказао Саша Лукић. Василије има 17 година и требало је да у октобру игра за омладински државни тим.

Стојковић је оправдање тражио у недостатку квалитетних решења на клупи. Од резервиста шансу нису добили голмани Предраг Рајковић и Драган Росић, везисти Вања Драгојевић и Огњен Угрешић, дефанзивац Јан-Карло Симић, Страхиња Ераковић и офанзивац Лазар Ранђеловић. Катаи није могао да буде позван због повреде, Гудељ из истих разлога није био у записнику, иако је дошао на окупљање. Повређен је и Недељковић. Максимовић је заобиђен од одласка из Црвене звезде због премале минутаже у Лајпцигу. У таквој ситуацији Пикси је могао да позове Терзића, па можда и Уроша Рачића. Није можда доскорашњи селектор морао ни да извршни свих пет измена, ниједан резервиста није оставио бољи утисак од стартера.

Играчима је најтеже кад не знају који је тим најбољи, да ли ће почети наредну утакмицу и бити позвани за следеће окупљање. Одустао је Стојковић од принципа са почетка његовог мандата, кад се знало ко ће да игра. За четири и по године много тога се променило, неки су се и опростили од државног тима, селектор је остао исти, али чини се са другачијом концепцијом и размишљањем.