Са 25 медаља са светских и европских првенстава и седам са параолимпијских игара Борислава Перић Ранковић је најодликованији српски спортиста. После ПОИ 2024. одлучила је да одложи рекет, али не и да се повуче са сцене.
- Желим да на новим начин искористим велико искуство стечено током две деценије за стонотениским столом, па имам у плану да се укључим у администрацију спортских организација. Видећемо у каквом ће то облику бити, углавном клица идеје се полако развија - каже Борислава Перић Ранковић.
Шта је порука коју желите да пошаљете будућом каријером?
- Пре свега битно је да особе са инвалидитетом привучемо спорту. Свако од нас се у првом тренутку суочио са питањима даљег квалитета живота. Верујем да се у протекле две деценије поглед на параспортисте значајно променио. Сваки наш успех је послао поруку да живот иде даље, а да само од особе зависи колико је далеко спремна да иде.
Какво је ваше лично искуство са таквим питањима?
- Кад сам доживела повреду имала сам велику помоћ и подршке породице, пријатеља, рођака... Често и прећутно свако је слао поруку да прошлост не може да се промени, а да будућност сами одређујемо. Живот може да се промени у тренутку, али то није разлог и да живот стане. То је порука коју желим да са неке нове позиције пошаљем млађима. Нико од нас не размишља какве последице може да остави један несмотрен потез. На жалост, несреће се дешавају, а кад се догоди човек мора да одреди своју будућност. Најважније је да је глава на раменима.
Како прећи пут од схватања промене живота до највећих одличја?
- Спорт захтева велика одрицања. То је прво што мора да се јасно одреди. Свако мора да изабере на шта је све спреман, колико излазака и прослава мора да се одрекне, колико труда жели да уложи да би прешао на следећи ниво... То је лична одлука и није је лако донети, јер морају да је прихвате и најближи у породици и пријатељи. Њихова подршка може бити пресудна кад је тешко.
Колико параспорт има помоћи из система спортских и локалних организација?
- Параспористи су по наградама изједначени са регуларним спортистима, али то је крај пута. На почетку су препреке које није једноставно прећи. Тренинг је најкраћа прича. Теже је доћи до тренинга. Колица која користимо су доста скупа, као и неке протезе односно друга помагала која користимо. У многим тим случајевима се довијамо како знамо и умемо да дођемо до помагала по нашој „мери“. Уколико нађете неког ко би бавио спортом ту се одмах поставља додатно питање - да ли има кола, да ли је самосталан..... То су детаљи о којима се мало говори. Волела бих да у неком новом спортском ангажману утичем да се то промени на боље.
Колико успеси параспортиста помажу да се промени свест о њиховом присуству?
- Пре 20 година лекар нашег тима др Дикић је слао медијима најаве такмичења и извештаје, а већ 2008. је једна агенција, мислим да је био Танјуг, достављала медијима извештаје. За само четири године је направљен велики напредак. Даље су помогли заиста велики успеси параолимпијаца. Заступљеност у медијима је боља и већа, а то свакако помаже да се лакше реше неки проблеми, нађу спонзори... Резултати упале светло и повећају видљивост, међутим, то светло је потребно стално држати укљученим, а то можемо само ако заједно радимо на истом послу - поручила је Борислава Перић Ранковић, најтрофејнији српски параолимпијац.
ПРОМЕНИЛА СПОРТ
Борислава Перић Ранковић је каријеру почела као кошаркашица. Повреда је није дуго одвојила од лопте, али је, ипак, узела рекет.
- У основној школи сам тренирала кошарку. Желела сам да наставим, али схватила сам да кошарка у колицима није за мене. На једном од окупљања нашег удружења пријатељ Златко Кеслер, и сам парастонотенисер, предложио ми је да дођем на тренинг. Прихватила сам позив и остало је, што кажу, историја. Отворио се нови свет.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
