Богдан Корак припада једној од најуспешнијих генерација Рада. Голом у Ужицу увео је Грађевинаре у елитно југословенског такмичење 1987. На старту Прве лиге је са два поготка срушио сплитски Хајдук. Данас је тренер и покушава тим са Бањице да врати на оно место које му припада.
Корак је рођен 2. новембра 1959. у Београду, у главном граду је и започео каријеру.
- Почео сам у Палилулцу, са 16 година заиграо сам за први тим уз специјалистички лекарски преглед. Више се нисам враћао у омладинце. На првој утакмици за сениоре постигао сам два гола. За Палилулац сам играо три године, онда сам прешао у Звездару. Зонска лига била је јако квалитетна, ту су били Ранко Стојић, Ђелмаш, Ставрић... Много добрих појединаца у изузетно квалитетном такмичењу. Онда је Стојић отишао у Партизан, а ја у Рад и на Бањици сам провео шест година.
Грађевинари су тада имали супер добар тим.
- У Раду се једна генерација задржала више сезона, онда су људи који воде клуб одлучили да и ми уђемо у Прву лигу. Улазили су Приштина, ОФК Београд, Напредак, ред је био и на нас. Имали смо голмана Радача, левог бека Милета Вранеша, капитен и најбољи играч Рада свих времена Душана Ајдера, затим Ђоинчевића, Миленковића, Киковића, садашњег селектора Грчке Ивицу Јовановића, Горана Милошевића, Срђана Јанковића, Синишу Гогића... И те прве сезоне наше борбе за елитно такмичење испред нас је био нишки Раднички. Онда смо следеће године ми постали прволигаши.
Рад је изнедрио и неколико репрезентативаца.
- Међу првима ту је Владан Радача, тада најбољи голман Југославије. И све у време када је та земља имала десетак вансеријских голмана. Душан Ајдер био је у државном тиму, Срђан Јанковић и Горан Милошевић, такође. И Душко Милинковић добијао је позиве. Синиша Гогић играо је за репрезентацију Кипра. Имали смо низ асова. У јакој конкуренцији, били смо међу седам или осам најбољих клубова у Југославији.
Корак је за Рад одиграо 389 мечева, уз 143 гола. Сви су драгоцени: онај у Ужицу који је Рад увео у Прву лигу, као и оних два голману Хајдука Зорану Варводићу, тада једном од понајбољих чувара мреже у Југославији.
Одлично се сећам те врхунске екипе Хајдука. Сплићани су дошли у првом колу на Бањицу. Тренер ривала био је је Бугарин Вуцов, гледалаца18.350. Хајдук нас је надиграо, али ја сам са два поготка мом тиму донео тријумф. Тај први гол био је један од најдражих.
Богдан је у сезони 1986/87. био најбољи стрелац Друге лиге са 23 гола. Рад је, додуше, након његовог одласка у иностранство, доспео и до Купа УЕФА.
- То нећу никад заборавити. Дошао је Љупко Петровић за тренера. Ту су били Владимир Југовић, Љубиша Милојевић из Звезде. Изборили су Грађевинари место у Европи и добро се носили са Олимпијакосом. Тада сам из Шпаније навијао да се оствари чудо. Сећам се тих имена, све је било лепо.
Чудно да врсног стрелца нису успели да ангажују нпр. Црвена звезда или Партизан.
- Тренер црвено-белих био је Стеван Остојић, тад су ме хтели. Када је Ајдер отишао у војску, тренер Рада Ђорђе Герум желео је да доведе Драгана Лацмановића. Звезда је тражила мене као замену, али у Раду нису хтели ни да чују. Касније је стигао Хусреф Мусемић у Звезду и од мог доласка више није било ништа..
Корака није га било у репрезентацији, а имао је врхунске индивидуалне резултате.
- Тад је била прејака конкуренција. Предраг Јурић, уз подршку Сеада Кајтаза и Семира Туцеа по боковима. Па, Данко Матрљан из Ријеке, Хусреф Мусемић из Сарајева и Звезде, у Жељи Шкоро и Михајловић, па силни играчи из Динама и Хајдука...
Богдан је лепа искуства стекао у иностранству.
- Играо сам у шпанској Мурсији и било ми је прелепо. Билбао нам је био први ривал. Сви су очекивали да примимо најмање три гола. То је исто као кад зенички Челик дође на Маракану и победи Звезду. Славили смо са 2:1. Онда смо чекали Атлетико из Мадрида, тренирао га је Луис Цезар Меноти. Барселону је предводио Јохан Кројф, за мене најбољи фудбалер свих времена. Против Реала у Мадриду постигао сам гол. То се никада не заборавља и остаје у мом срцу. Касније сам играо у Аустрији, па у Могрену и завршио каријеру у Хајдуку са Лиона – закључио је Корак.
ВИШЕ ПУБЛИКЕ ИМАМО У ПЕТОМ РАНГУ НЕГО У ЕЛИТИ
Рад је на ниским гранама, члан Прве београдске лиге.
- Прошле сезоне као зонаши никог нисмо могли да региструјемо. Губили смо са 14:0 и 16:0, уз гол-разлику 1:170, дакле -169. Као тренер, све сам истрпео. Морао сам, само да се клуб не угаси. Сада смо у петом рангу такмичења кренули жестоко. Окупили су се Смиљанић, Јовановић, Бједов, Волков, Перендија, Пантић, Пајовић, Калуђеровић, Петковић, Томовић. Дају све од себе да се консолидујемо. Битно је да сада можемо да региструјемо петлиће, пионире... Најважнија је омладинска школа, а лепо би било да и сениори буду први. Ми сада у петом рангу такмичења имамо више публике него сви суперлигашки клубови, не рачунајући Звезду и Партизан. Рад је феномен, вратиће се тамо где му је место, у омладинској конкуренцији био је првак Југославије.
БРАШНО УМЕСТО БАНАНА
Богдан Корак се по завршетку играчке каријере определио за тренерски позив. Уз више клубова у Србији, и Грбаљ у Црној Гори, водио је и требињски Леотар у Републици Српској. Испричао је једну анегдоту:
- Ишли смо на утакмицу аутобусом, удаљеност 400 километара. Гледао сам кроз прозор и видео велике банане. Питао сам саиграча до себе да ли да замолимо возача да стане и уберемо банане. Убрзо су саиграчи изашли због физиолошких потреба у оној дивљини, ја одем да уберем банане, а саиграч ми је рекао да то нису банане. То је нека врста брашна, као ми кад од кукурузног брашна правимо качамак. Сви су се смејали, па и ја са њима. Они о нама мало знају, али о Југославији су знали све и поштовали су то. Мени је тамо било прелепо. Одлично ми је било и у Требињу. Незаборавни су били дани кад сам био тренер Леотара.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
