Неочекивано објављивање Европске Супер Лиге априла 2021. и реакција фудбалског света која ју је бурно одбила, опстаје као једна од највећих фудбалских вести деценије. Покушај чак дванаест водећих европских клубова да се одвоји од установљеног фудбалског поретка под чврстом контролом УЕФА и ФИФА је готово универзално проглашена као похлепни покушај монополизације њиховог тад тренутног статуса. Брза и жустра реакција водећих лига, ФИФА и њених конфедерација, а пре свега председника УЕФА, Александра Чеферина је знатно допринела учвршћивању овог наратива и потпуне делегетимизације Европске Супер Лиге као могућа алтернатива установљеним међународним клупским такмичењима.
“…Фудбал се мења. А неки то не разумеју. Виде само промене на банковним рачунима” - рекао је Чеферин тада.
Такође је у истом обраћању рекао:
„Неки мисле да, како бисмо успели, морамо да копирамо други модел, али постоји разлог због којег је европски фудбал најпопуларнији. Баш тај што је заснован на јасном моделу који је одолео зубу времена...”
Прошло је четири и по године од овог неуспелог „фудбалског удара”. За то време, водеће европске лиге су спровеле неколико мера и амандмана путем клупских и власничких уговора како би спречили одметање клубова у треће лиге и турнире ван кровних савеза и фудбалске конфедерације . УЕФА и ФИФА су само још додатно учврстиле своју контролу над међународним турнирима и форматом кроз који се исти спроводе. Колико је и да ли је уопште допустиво да „де јуре“ регулаторно тело, као што су ФИФА и УЕФА имају толику контролу (вреди споменути и економску) над клубовима и турнирима да могу да ригидно санкционишу било кога ко не игра искључиво како им налажу? Наравно, вреди споменути и за сада још увек дискретне последице летњег Клупског светског првенства који је додатно уздрмао равнотежу фудбалског света.
УЕФА се суочава са новим изазовом за своју европску доминацију са недавно најављеном Уједињеном лигом, новом варијацијом на неуспело одвајање од Супер лиге. Да ли би ово могло да успе? Од озлоглашеног фијаска са отцепљењем Супер лиге 2021. године, тензије између УЕФА и елитних европских клубова тињале су испод површине. Али сада, након седам рунди дискретних састанака, (на релацији УЕФА – А22) од којих су се неки одржали чак и у самом седишту УЕФА, обе стране се коначно приближавају компромису. Циљ? Реновирано или иновирано европско такмичење које ће УЕФА задржати контролу, задовољити финансијске амбиције великих клубова и спречити поновну појаву нелегалне Супер лиге. Назовимо овај предлог новим „супер” форматом Лиге шампиона, јер према предлогу, Лига шампиона би остала под именом, али са смелим новим изгледом. Тренутна структура од 36 тимова би остала, али би била подељена у две одвојене групе од по 18 клубова. Првих 18 клубова, рангираних према УЕФА коефицијентима суочило би се у осам упечатљивих утакмица прве фазе против других „тешкаша“. У међувремену, лошије рангираних 18 клубова, од 19. до 36. места, одиграло би својих осам утакмица, мешавину такмичарских, равноправних сусрета одређених жребом. Квалификације за турнир би се и даље остваривале на основу резултата у домаћим лигама, чиме би се национална такмичења одржала релевантним.
Бесплатни стриминг сервис, назван UNIFY, нудио би и опције са рекламама и премијум опције, нудећи глобални приступ свакој утакмици уз ниске трошкове гледања. Сматра се модерним приступом који је првенствено усмерен на навијаче и који би могао да „унапреди“ емитовање фудбалских утакмица, доносећи веће приходе и шири досег од постојећих ТВ уговора. Нешто слично ДАЗН-овом моделу преношења Клупског светског првенства овог лета, Јунифај би допустио гледаоцима да бесплатно, на било ком паметном уређају, гледају све утакмице планиране Лиге шампиона.. Држећи пристрасности по страни, постоји нешто привлачно у идеји Јунифај и погодностима који нуди. Индивидуално подесиво гледалачко искуство, са избором камера, статистика, мапа, итд. се заиста чини као будућност (или чак неминовност) праћења фудбалског садржаја. Али отпорност на ову алтернативу је очигледна, да чак иако живимо у “пост-телевизијском свету“ (стопе гледања ТВ-а стрмоглаво падају широм света, а нарочито међу млађим генерацијама), фудбал је опстао као један од ретких програма који се још увек конзумира већински путем телевизије, у групама, а не појединачно на сопственом уређају.
Одговор на питање зашто, можда лежи у томе да је фудбал више од програма који се бинџује или премотава. То је мултигенерацијско, заједничко и спонтано искуство које стоји на вишедеценијским стубовима и пружа ретку стабилност у времену бурних промена и превирања. Иако виђамо честе промене на лицу фудбала, чињеница је да је игра остала у својој бити непромењена више од 150 година. То многима служи не као препрека, већ као утеха: да упркос обећању индивидуално скројеног искуства постоји нека универзална истина која се може делити са ближњима где год се налази стадион или где год се налази телевизор. То се чини и те како више посебним од индивидуално скројеног искуства; то имамо у нашем џепу, кроз безброј алгоритама и апликација које нас ионако предобро познају.
Ова носталгична ритуализација фудбала се чини као још увек преовладајућа струја и владајућа тела су бесомучно свесна тога. УЕФА конкретно култивише јавну перцепцију као чувар поменуте традиције, при чему се ФИФА чини доста инвентивнијом (можда би се могло и рећи – елитистички и експазионо монополистички) се додворава публици која тражи нешто ново од фудбала, (уосталом, пратећи кампање продаје улазница за Светско првенство 2026, по први пут сазнајемо да се најпре треба квалификовати да се обезбеди улазница, па тек онда да се учествује у самом обезбеђењу улазнице). Чињеница је да ако ове две организације које су под истим кровом (упркос понеког хладног сукоба) заузму ова два положаја, такорећи конзервативни наспрам реформистичког, из перспективе просечног фудбалског гледаоца овај сукоб је добра ствар јер на крају крајева доприноси унапређењу фудбалског искуства. Супарништво је у сржи фудбалске игре и лако се преноси са плана једне утакмице на међународне организације и поменуте теме. Супарништво доминацији тренутног система је такође добра ствар, јер захтева реакцију и еволуцију игре. Један од разлога увођења новог формата Лиге шампиона, а и ове сезоне Лиге Европе и Лиге конференција, јесте управо као реакција на могућу претњу, која је априла 2021. године најављена. И нови формат је велики успех у смислу да пружа просечном гледаоцу чешћу, разнолику и занимљивију европску кампању.
Али, тај формат је орочен до 2027. године, када и истиче ексклувизитет телевизијских права, што не мења доминацију европског фудбала, пре свега његову способност да појединачно претвори у глобално. Могући одговор Јунифај лиге је једини који тврди и нуди супротно, да индивидуализује нешто глобално. Иако сам од априла 2021. године писао да је комуникација „велике дванаесторке“ била непримерена (негде сам чак употребио израз “катастрофална“), преузимањем комуникације од стране А22 менаџмента, обновљени процес делује да је покренут на време - правовремено и да овај пословни модел има смисла, осим ако шта ?
Осим ако не постоји неко ко је спреман да понуди клубовима велику, дебелу гаранцију губитка, неко ко каже: „Гарантујем вам више него што сада зарађујете.“ А то неће бити лако, јер тренутно УЕФА генерише око 4,4 милијарде евра (4,6 милијарди долара) од своја три такмичења. Сада, А22 очигледно би могао да организује турнир са мање трошкова, тако да ће им административни трошкови бити нижи. Али ће и даље морати да приђу знатно изнад те цифре од 4,4 милијарде евра да би се исплатило. И пошто ће преносе покретати на сопственој платформи, имаће и трошкове маркетинга, технологије и продукције које тренутно сносе емитери. Дакле, био би потребан неко ко би рекао: „Улагаћу 6 милијарди евра годишње да покријем губитке у наредних неколико година, да покренем ову ствар и гарантујем да ће вашим клубовима бити боље са Унифи лигом него било где другде. “Кратко подсећање – 2021. ЈП Морган је обезбедио 3,5 милијарди евра за тадашњу идеју Супер лиге. И ДАЗН је као „губиташ“ ( 2022. -1,2 милијарде евра, 2023. 1,4 милијарде евра ) неустрашиво ширио своје присуство, „срећан“ да поремети све и преузме власништво над „производом“ - ексклувизитетом преноса утакмица Клупског светског првенства. Логично питање, које се намеће је: зашто би неко платио милијарде над „производом“, који касније поклања бесплатно? Одговор је исто тако логичан – па зато, што је то начин да се заузме место „за столом“, удео у „производу“ – фудбалу чије моћи су свесни и најмоћнији.
У књизи „Геополитичка економија фудбала - где се моћ сусреће са политиком и бизнисом“, коју су уредили Сајмон Чедвик, Пол Видоп и Мајкл М.Голдман разматра се у контексту међународних сукоба и појаве моћних нових државних актера у спорту, како су фудбалске инвестиције и догађаји постали инструменти меке моћи и индустријског и технолошког развоја и какао фудбал сваким даном игра све значајнију улогу у глобалној политици и међународним односима. Фудбал је највећи глобално признати феномен. Огромно „царство“ распрострањеније од демократије, тржишне економије и интернета. И зато сви у фудбалу желе да пронађу следећу платформу. То је рефрен на сваком окупљању лидера, власника и оних који би да обезбеде дугорочну будућност овог спорта, између осталог и на начин да сам фудбал постане „платформа“- извор пролаза, ланац за неку будућу глобалну технолошку услугу или сферу геополитичког утицаја.
Заборављајући да је фудбал пре и после свега игра. У контексту овог текста – фудбал је глобална игра са индивидуалном припадношћу и доживљајем навијача.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
