ВРЕМЕПЛОВ - Пуача: Требало је да послушам Џајића и останем у Звезди

Петар Пуача је са лакоћом решетао противничке мреже, али га није држало место, па није остварио бољи учинак ни у Партизану, ни у Црвеној звезди. Био је „златна копачка Европе” за јуниоре, таленат каквих је данас мало. Оно што није успео као играч, сада настоји као власник школе фудбала – да открива даровите и да им помогне  да се остваре у најпопуларнијем спорту.

Рођен је 14. априла 1972. у Београду. Истиче да му се све лепо и драго догађало у тој белој, драгој, лепој метрополи.

- Обишао сам целу Европу, трећину света, али Београд је за мене све. Пуних 12 година играо сам у најлепшим земљама, у Италији, Француској и Шпанији, али Београд је остао најлепши град у Европи. Београд памтим само по лепом, зато и обожавам песму Цеце Ражнатовић – „Београд”. Иначе, мама Рада родила ме као ванбрачно дете, јер отац ме никада није признао. Немам ни браће ни сестара, мајка ми је била и отац и мајка. Моја мајка је скоро преминула. Остао сам са супругом и кћерком -  почео је причу Петар Пуача.

Каријеру је почео у Бежанији. Као јуниор играо је и за Партизан и за Звезду. Мало необично, али тако је.

- Живео сам у Блоку 70 на Новом Београду, па сам каријеру започео у Бежанији. Она ми је била најближа и почео сам играти као првачић, са седам година. Ту сам постигао много голова, поготово против Звезде и Партизана. Изгубили смо, али сам по два гола постигао. Одмах су скаути оба клуба хтели да ме доведу у своје редове. Одлучио сам да пређем у Партизан код Флоријана Цоње Матекала. Тамо ми је засметало што се жонглирало од 45 до 90 минута, свакодневно. Одустао сам након два месеца и прешао у Црвену звезду. У том клубу ме је од моје осме године, па до пунолетства водио само један тренер, Звездина легенда Стеван Остојић. У петлићима сам дао 105 голова, у пионирима 96, у кадетима 86, у омладинцима 68. То је био југословенски омладински рекорд. Превазишао сам Дарка Панчева који је у Вардару 1981/82. постигао 64 поготка. Ту Звездину генерацију чинили су Звонко Милојевић, Иван Аџић, ја... Ушли смо, нас тројица, у први тим Звезде. Постао сам јуниорска златна копачка Европе, а та титула уручена ми је у Риму.

То признање много је значило младом човеку.

- Тада сам био буквално најтраженији јуниор у Европи. Учествовали смо на много турнира по Италији, Шпанији и Француској. Засенио сам многе касније асове Фига, Роналда, Зидана.... Иначе, играо сам у свим репрезентацијама осим А тима. И био капитен Звонку Милојевићу, Рамбу Петковићу, Влаовићу, Патеу, Марију Станићу, Елвиру Болићу. Од многих сам био пола године млађи, али сам био напредан, није ми сметало што су појединци били старији од мене.

Пуача је за први тим Црвене звезде дебитовао са 16 и по  година у Винковцима. Међутим, није добио минутажу коју је очекивао, па је прешао на црно-белу страну Топчидера, кад тамо само четири пријатељске утакмице.

- Била је то моја велика грешка, да ћу се кајати до краја живота. У првом мечу за Звезду заменио сам идола  Дарка Панчева. Тад сам додиривао небо од среће. Ишао сам и на припреме са првим тимом. Био сам по вољи Драгослава Шекуларца. Тренирати с величинама какви су Драган Стојковић, Дарко Панчев, Дејан Савићевић, Синиша Михајловић, Роберт Просинечки, Владимир Југовић и остале ведете била је част. И уместо да послушам савет мог фудбалског оца Драгана Џајића да се стрпим док Панчев оде у иностранство, да одем негде на каљење, ја се разочарам и наседнем на понуде преговарача из Партизана Стојанчета Ристевског. Хватали су ме на емоцију, јер ми је раније Драган Манце био идол. Знали су за то. Говорили су ми да је црно–бела деветка моја, да ћу давати голове и ићи на Југ да се радујем и томе слично. Моја велика грешка. Јер, да сам остао у Звезди, после ње бих играо у водећим клубовима Италије или Шпаније. Било је мени лепо у Партизану, али погрешио сам шта сам отишао тамо. Уз тренера Милоша Милутиновића била су велика играчка имена Милко Ђуровски, Фадиљ Вокри, Владислав Ђукић, Слађан Шћеповић, Ђурђевић..., а касније за тренера дошао Ивица Осим. Он је, уз Љупка Петровића и Стевана Остојића, најквалитетнији тренер од свих који су ме тренирали. Та генерација је узела европској Звезди куп. Објективно, са 18 година нисам имао места у Партизану, изгубио сам драгоцено време.

Децембра 1995. вратио се у Звезду, одиграо 11 утакмица, постигао два гола и прешао у Хелсинборг. Ни тада се није дуже задржао у Звезди.

- Већ сам имао 24 године. Код Љупка Петровића сам играо стандардно и дао по два гола у првенству и у купу. Онда су моји проблеми настали доласком Пижона Петровића. Није ме видео у својој концепцији игре и ништа ми није преостало него да одем у иностранство.

Да је било среће, Петар је можда могао да заигра у Атлетику из Мадрида. Заправо, њега је  први јавно похвалио легендарни Томислав Ивић.

- Он је тада водио Атлетико. Желео је мене у редовима Мадриђана. Дошли су код мене у стан у Београду. Ивић је хтео да ми да уговор на пет година и да играм за Атлетиков Б тим, али да тренирам са најбољим тимом како би му био на оку. Требало је да само ја одлучим. Међутим, нисам имао петљу да са 18 година одем и прихватим тако велики изазов. Дакле, имао сам две кобне грешке у каријери. Прва је када сам из Звезде отишао у Партизан, а друга је кад сам остао у Звезди и нисам прешао у Атлетико. И код Илије Петковића у ОФК Београду сам експлодирао, постигао за две сезоне 45 голова. И у Обилићу сам 25 пута затресао мрежу, био трећи стрелац Југославије, иза Сава Милошевића и Дарка Ковачевића. Онда су долазили људи по мене из сплитског Хајдука и загребачког Динама, одбио сам и њих. Мени је највеће признање што је Миљан Миљанић рекао да су по њега највећи таленти свих времена Милко Ђуровски и Петар Пуача.

Играо је у Италији, у Француској, у Шпанији, Грчкој, Шведској.

- То је прелепих 12 година, од којих седам незаборавних у Италији. У Шведској су ме прозвали „шведски Роналдо”. У Кремонезеу сам оставио леп траг. Ове сезоне мој некадашњи клуб победио је као гост Милана и много сам био срећан. Упознао сам у свим тим земљама људе, њихове традицију и навике, њихова јела и пића, све. Стекао сам доста пријатеља.

Пуача је једно време био веран Војводини, па Зети. Играо је за пионирску, кадетску, омладинску, младу и медитеранску репрезентацију.

- Остаће ми вечити жал што нисам играо за А тим моје земље. Требало је да добијем позиве неколико пута, онда кад сам играо добро у домаћем првенству, поготово када сам био у ОФК Београду и у Обилићу. И три пута кад сам играо у иностранству могао сам да добијем позив селектора. У време бомбардовања играо сам одлично у Италији. Била је јака и конкуренција. Панчев је био златна копачка Европе, касније Саво Милошевић и Дарко Ковачевић. За утеху, имам 48 утакмица у лађим селекцијама. Додуше, 2015. био сам помоћни тренер у млађим селекцијама. Леп је осећај слушати химну пред пуним трибинама.