Друштво да почне од основе

Лична емпатија, страст према спорту и професионална специјализација одвеле су др Ненада Дикића у правцу који није наслућивао. Специјалиста спортске медицине, специјалиста интерне медицине, кардиолог, субспецијалиста баромедицине, специјалиста клиничке фармакологије, редовни професор на Факултету за физичку културу и менаџмент у спорту и фармацији Универзитета Сингидунум, председник Удружења за медицину спорта Србије, оснивач Антидопинг агенције Републике Србије и допинг контролор у много бројним интернационалним федерацијама, диве мастер у роњењу и планинар у „Авантура тиму“ аутор је више од 50 књига из области медицине, филма, књижевности и стрипа и преко 40 научних чланака из области кардиологије, спортске медицине, допинга, етике, исхране и суплементације.

Међу њима је и антологијско дело „Паралимпијски спорт“, прва књига у свету која на 134 стране прича историју летњих и зимских Паралимпијских игара почев од првих одржаних 1960. у Риму. Бесплатна књига је доступна на  хттпс://боокс.гоогле.ца/боокс?ид=4y5јАгААQБАЈ&лр=

- Правилан израз су Паралимпијске игре. Оне нису никаква алтернатива олимпијским, али код нас је одомаћен другачији израз - објашњава др Дикић.

Како сте ушли у параспорт?

- Почетком века учествовао сам у снимању филма „Поново усправни“ (https://www.youtube.com/watch?v=tzjbSHpPJcc&t=18s) о групи инвалида које смо учили да роне. Кроз струку сам већ имао искуства у раду са особама са инвалидитетом, а тај филм је покренуо оно што се даље дешавало.

Каква су ваша искуства у параспорту?

- Особе са инвалидитетом су у правом смислу спортисти. Њихова достигнућа су велика у спортском смислу, а још вреднија узимајући у обзир шта све морају да преброде само да би могли квалитетно да тренирају. Није ту реч само о такмичарима, већ и о рекреативцима. Пливање је често најбољи облик терапије и рекреације, а у Београду, на пример, ниједан базен нема прилагођене прилазе особама у колицима. Зато је сваки резултат наших параспортиста вишеструко вреднији од саме медаље.

Да ли је то порука да друштво не препознаје присуство параспортиста у свом окружењу?

- Тако је ако упоредимо наше друштво и велики број европских земаља. У нашој заједници често постоји стигматизација и одбацивање целе једне заједнице особа са инвалидитетом, а међу њима су и параспортисти. То утиче на цео процес њихове рехабилитације. Знате оно кад Новак Ђоковић после неких поена показује прстом на главу... То је порука да је све у глави. Особе са инвалидитетом пре него што почну да се баве спортом морају да преброде и психолошке препреке. Заиста је све у глави. Они који то схвате постижу резултате о какве нису могли ни да наслуте. Да би се то лакше догодило целокупно друштво мора да омогући и помогне тај процес.

Како у таквим околностима параспорт учинити више видљивим?

- Док се друштво, а и медији као његов део, више не отворе према особама са инвалидитетом, они то раде сами. Лично се дивим ономе што ради Златко Кеслер. Освојио је прегршт медаља на највећим такмичењима и онда основао стонотениски клуб. Постао је тренер и привукао нове такмичаре. Објаснио им да је најгоре остати у мемљива четири зида и помогао им да схвате да после велике повреде живот иде даље. Личним примером је направио нове освајаче медаља.

Шта најбоље може да помогне за побољшање положаја параспортиста?

- Почнимо од едукације. Имамо пример Међународног олимпијског комитета који је 1992. поручио да нико неће добити организацију Олимпијских игара ако не организује и Паралимпијске игре. Многима то не одговара, подиже цену организације, а враћа мало новца. С друге стране много се добија. Показивање љубави и хуманости помаже да се особе са инвалидитетом квалитетније укључе у друштво, а параспортисти добијају боље услове за тренинге. Почнимо са базични, основним стварима, а не стратешким - поручио је др Ненад Дикић.