Човек из сенке

У српском фудбалу освојио је све и одавно постао једини човек са шампионским трофејима у свим улогама. Његов допринос био је круцијалан у писању историје Партизана без обзира да ли је као у Љубљани 1976. незаборавним голом директно донео титулу, или као тренер освајао једну за другом 1986. i 87, још упечатљивије док је из директорске фотеље креирао освајање девет шампионских трофеја црно-белих! Ненад Бјековић није само синоним некадашњих успеха Партизана. Име и презиме иконе из Хумске 1 с поштовањем се изговара у Ници, мишљење уважава у српској кући фудбала у којој је мудро, тихо и ненаметљиво саветима постао глас разума из сенке од тренутка кад је 2017. крочио на Теразије...

Разговор са Ненадом Бјековићем, легендом Партизана и директором репрезентативних селекција Фудбалског савеза Србије, почели смо управо сублимацијом биографије за понос и поштовање...

Били сте све: играч, репрезентативац, помоћни тренер, први тренер, помоћник селектора Осима у једном периоду, директор Партизана, председник Стручног одбора ФСС, потпредседник и в.д. председника савеза, директор репрезентативних селекција, једини човек у српском, можда и у европском фудбалу који је титуле освајао као фудбалер, тренер и директор истог клуба... Кад бисте из пребогате фудбалско –тренерско-функционерске каријере издвојили три најзначајнија сегмента?

- Јако је тешко издвојити само три ствари. Где год да сам био, резултати су такви – какви су. Као играч био сам пресрећан кад сам освајао титулу... Као тренер био сам пресрећан, као директор – пресрећан. У Фудбалском савезу Србије који је дошао као шлаг на торту кад ме је 2017. позвао тадашњи председник Славиша Кокеза коме сам неизмерно захвалан на том признању, јер, функција потпредседника ФСС за спортска питања је била круна и признање поштовања за све што сам радио, такође памтим прелепе тренутке, као што је на пример била – победа у Португалији.  Нерадо издвајам тријумфе и успехе, али ако морам један репрезентативни, онда је то дефинитивно пласман на Светско првенство у Катар. Генерално, сви успеси чинили су ме изузетно срећним. 

Председник Џајић и Ви најискуснији сте и свакако најмудрији у  ФСС, зашто је ситуација у српском репрезентативном фудбалу противуречна: пробили смо се и сачували статус у „А“ дивизији Лиге нација, а бар тренутно, јако смо далеко од баража за пласман на СП?

- Са ове позиције сасвим другачије гледам на ствари, из клуба сам посматрао из другог угла... Ово је национална прича. Смета ми што, шта год да се уради – увек испада да није добро. У ФСС сам осам година, био сам на два СП у Русији и Катару, на ЕП после 24 године. Из „Ц“ дивизије Лиге нација прешли смо у „Б“, затим смо се пробили и у „А“... Не знам шта смо могли да постигнемо више? У реду, сада смо у квалификацијама за СП у тешкој ситуацији, шансе постоје и треба веровати до последње утакмице, али, ружно је да се анулира нешто што је направљено у последње време. И не знам шта смо могли више од тога? Понекад смо јако нереални: нисмо могли да будемо светски или европски прваци, то морамо да признамо...

Због чега имамо толике осцилације? Да ли можда плаћамо цех чињеници да наши репрезентативци имају све споредније улоге у својим иностраним клубовима?

- Не могу тако да формулишем... Имамо одличне играче, али, не могу да кажем да су то велике осцилације. Десио нам се велики кикс против Албаније у Лесковцу и био је недопустив, али, генерално, великих резултатских осцилација немамо. На жалост ми тако гледамо... Затекао сам Крстајића као селектора, десило се у Русији то што се десило, морао је да иде... После њега Тумбаковић је имао изванредне утакмице и резултате, десила нам се утакмица против Шкотске, нисмо се квалификовали за Европско првенство и све што је било одлично или бар добро, анулирано је причама: „Тумбаковић не зна ништа – мора да иде“. Дошао је Драган Стојковић, направио резултате! Ја ћу бити пресрећан ако доживим да поново направимо такве резултате у будућности... Онда ни то не ваља! Говорио сам и раније: људи, много смо нереални! Треба да направимо стратегију, програм... Кад  поставимо селектора треба да га подржимо, а не од утакмице до утакмице да мењамо мишљење! Да ли је играч феноменалан на једној утакмици, а на следећој не зна ништа, или селектор кад победи – супер, а кад изгуби – не зна ништа... Ја то не волим, тако нисам радио у Партизану...

Шта је већи проблем за српски фудбал: то што екстра таленти прерано одлазе и губе се у Европи, или, што се малтене сваки клуб лакше одлучује за „куповину иностране мачке у џаку“ него да исфорсира своје младе фудбалере?

- Управо је то наш проблем! У време док сам био директор Партизана прозивали су ме кад сам продавао фудбалера са 27-28 година. Једном се појавила прича у неким новинама да је Партизан трговачки, а не фудбалски клуб јер је продао пет играча на измаку каријера за које смо имали адекватне замене. Ми смо и после тих продаја имали изванредне резултате, освајали титуле. Данас кад се прода фудбалер од 17 година пљуште похвале у новинама: „узели пет, десет, 12 милиона евра“. То је ружно... Где та деца завршавају?! Ја сам из Пролетера дошао у Партизан с 21 годином, био репрезентативац Југославије... Враћао сам се после сваког тренинга у Зрењанин, нисам могао да се прилагодим. Данас деца са 17-18 година оду у иностранство и нестану, нико не зна где су....

Да ли знате податак колико сте као директор Партизана створили репрезентативаца из ваше омладинске школе?

- Много... Не водим рачуна о тим бројкама. Не знам ни колико сам титула освојио... Не волим да се бавим бројкама...

Ко је најбољи фудбалер с којим сте играли у Партизану?

- Моца Вукотић!

Нестваран је податак да су вас навијачи прогласили играчем века Нице, како сте Французима толико прирасли а срце, да су и данас свака свечаност и јубилеј незамисливи без вас?

- Не верујем да сам дао више Ници него Партизану, али, можда смо због тога ту где јесмо. Можда нам се све и дешава овако јер не поштујемо оно што други у свету цене... За 80. рођендан Партизан нисам добио ни позивницу!

Нисте позвани на прославу рођендана клуба и Спортског друштва које сте прославили?

- Нисам!

Срамота!

Уместо одговора, Ненад Бјековић горко се осмехнуо... Прешли смо на друге теме...

Да ли је било теже играти фудбал, бити тренер, или директор Партизана?

- Најлакше је било играти фудбал, све остало је много теже. Увек сам то мислио. У бившој Југославији освојио сам као тренер две титуле и два пута проглашен најбољим тренером СФРЈ. Погледајте ко су били тренери у југословенској лиги... Сада после једне победе, правимо од тренера не знам шта... Ту грешимо јер не радимо плански...

Ко је најбољи фудбалер којег сте тренирали?

- Предраг Мијатовић!

Ко је најбољи тренер којег сте упознали као фудбалер, директор?

- Најбољи тренер је Љубиша Тумбаковић...

Зар није Ивица Осим?

- Ту су... Ту је и Ивица Осим, али, ипак дајем предност Љубиши Тумбаковићу.

У односу на фудбал из вашег играчког времена, данашњи је као балет, санкционише се малтене сваки контакт. Ко вас је и где највише „тукао“?

- Уххх... У оној нашој лиги, морали бисмо да идемо од клуба до клуба, у сваком је било неког ко је „тукао“! Није било града где сте могли да дођете и да играте лагано. Било би ми тешко да издвојим неког, јер је сваки клуб имао изузетно оштре дефанзивце...

Ви сте били идол многим младим фудбалерима, али и функционерима, који су ваши љубимци?

- Изузетно поштујем све људе у фудбалу. У Партизану поштујем сваког ко је обукао макар једном дрес, ко је прошао школу... У сваком клубу, ко је год у фудбалу... Волим људе који воле фудбал... Пуних 60 година сам професионално у фудбалу! Само у фудбалу, ничим се другим нисам бавио – отуд љубав према људима који су у фудбалу, да ли као играчи, тренери, функционери, све доживљавам с важношћу.

Да ли вам некад досади гледање утакмице?

- Не, никад, Рекао сам једном да ћу у фудбалу остати до свог последњег дана...

Да ли верујете у Вељка Пауновића, какав је као човек, тренер?

- Верујем у Вељка, посвећен је фудбалу. Знам га откад се родио. С његовим покојним оцем био сам више од пријатеља. Знам да је Вељко искрен, поштен. Знам да има искрену и поштену философију и да такво размишљање доноси резултате...

Некада сте били изузетно оштри: сећате ли се спектакуларне изјаве о једном од тадашњих селектора: „Моја Рада би боље саставила тим, сме да замени само Сашу Ћурчића? Због чега је функција селектора толико проблематична у нашој земљи?

- Сећам се изјаве... Мислим да сам имао неки конфликт с Дејаном Савићевићем коме сам иначе као председник Стручног одбора предлогом да као тренер који је уписао школу, омогућимо да постане селектор... Да, имао сам оштар језик, такав сам био, не могу да побегнем од тих речи, али, никад нисам био злонамеран. Али у 99 одсто случајева био сам у праву.

Шта сте помислили кад је Миливоје Ћирковић кренуо а Њукасловом голу да изведе једанаестерац?

- Седели су поред мене Жарко Зечевић и Иван Ћурковић и рекао сам им: ево овај за кога ви причате да ништа не зна, сад ће да вам донесе паре у клуб! Тако је и било.

Утисак је да сте сада у некој сенци, делујете мирно, сталожено, некад сте били драстично темпераментнији?

- Имам 78 година! То је разлог – закључио је Ненад Бјековић.