Фудбал као примирје: 11.11. - 11 на 11

Данас се обележава 107. годишњица Примирја у Компијењи, када је у једном путничком вагону у источној Француској потписано примирје које је окончало Први светски (илити Велики) рат, највећи (на жалост) до тада, који је са собом однео неизбројиве милионе људи, па и неколико царстава. Иако је скоро нестао из живог сећања, култура памћења овог пресудног конфликта опстаје у већини земаља које су у њему учествовале. На пример, Велика Британија је почетком новембра засута беџевима цвета мака као знак сећања на Велики рат; маков цвет је према легенди био једини који је растао у неприродној ничијој земљи Фландрије. Људи тај амблем носе на сакоу, хаљини, мајици, па и на фудбалском дресу, што неки сматрају контроверзним. Мало је познато да је ФИФА  казнила Енглеску, Шкотску, Велс и Северну Ирску због коришћења мака у знак обележавања Дана сећања 2016. године, сматрајући га политичким симболом. Годину дана касније, ФИФА је одлучила да се мак може носити, ако се оба тима и организатор такмичења договоре пре одређене утакмице.

У Србији је Наталијина рамонда „биљка феникс“ одабрана у знак сећања на страдања и жртве које је Србија поднела у Првом светском рату, а затим поново „васкрсла” и успоставила се као држава.

Фудбал је за време Првог светског рата прилазио “пунолетству”. Доста великих клубова данашњице су 1914. већ били основани, правила игре су мање-више личила на данашња и чак ни избијање рата није спречило жељу за игром која је актуелно заузимала свет. Општепознато је Божићно примирје 1914, када су енглески и немачки војници играли баш фудбал у заједничкој земљи између својих ровова што је био један од ретких тренутка хуманости у рату иначе озлоглашеним по својој свирепости. Наравно, већ 1915. рат је постао толико суров, а ничија земља толико испуњена кратерима, да је следеће примирје дошло тек 11. 11. 1918. у тачно 11 сати и 11 минута. Према некима, и 11. секунди.

Пруски генерал 19. века Карл фон Клаузевиц, чије су теорије о ратовању биле први пут употребљене баш у Великом рату, је писао: “Рат је наставак политике другим средствима”. Рат може избити због безброј разлога, па и од самог фудбала (Хондурас - Сан Салвадор 1969.), али је много релевантнија замисао да рат настаје као последица немогућности мирног разговора, не само кроз речи, већ кроз све остале језике познате човеку.

Фудбал сам по себи садржи конфликт: тзв. је “фул-контакт” спорт, садржи менталитет “ми против вас”, утакмица се може доживети као битка (и дабоме неке утакмице јесу назване биткама) и садржи очекивање да ће једна страна победити или изгубити; да чак и у нерешеном резултату постоји страна која је више добила или изгубила. У овом смислу фудбал служи као симулација конфликта, или простије речено вентил; као средство (мање-више) безбедног олакшавања тензија унутар друштва, као канал за физичко па и ментално опуштање. Много је већ написано о својству фудбала да преузме човекова чула на 90 минута, на скоро религијско опчињење које Светска игра подстиче међу својим гледаоцима. Али као што битка има свој тактички, оперативни и стратешки план, све више је очигледно све повезанијем посматрачу да је утакмица на трави само површина утакмице која се пре одиграла на тренингу, у канцеларији, у преговорима, итд.

Ова колумна се често бави дешавањима на глобалном нивоу фудбала, идентификацији процеса који се одвијају на макро нивоу, и у том смислу на том макро нивоу се често употребљава фраза “рат”, пре свега у његовом хладном облику. Конфликт који је у бити фудбала се логично преноси на све њене нивое, алудирајући на конфликт око будућих правила, начина конзумирања фудбала, финансијских превирања, права играча… Постоји безброј “утакмица” ван терена које се мере у годинама и које још увек примењују правило “златног гола”. Иако делује као примирје, све што се дешава око „Јунифај“ Лиге Шампиона, захтева Реала за одштетом, наводно за изгубљену добит услед неиграња у Супер Лиги (модел 2021.), захтев А22 за одштетом за наводно копирање формата Супер Лиге, „шушкања“, ко ће бити домаћин Светског клупског фудбалског Првенства 2029. године, у том смислу се могу назвати „kasus belli“ (повод за рат) разних сукоба око будућности фудбала.

Велики број тих сукоба се иронично може приписати глобалном статусу фудбала као снажног симбола светског мира и жељом да се исти контролише. Као сваки спорт, фудбал је један од ретких универзалних језика, заједно са музиком и смехом. Већ деценијама се баштини улога фудбала као драгоцено глобално искуство око кога се завађене земље и народи могу ујединити. Наравно, питање праксе се поставља али се брзо заборавља при сваком најновијем залагању фудбала за мир; алузија на присуство председника ФИФА Ђанија Инфантина током преговора о миру већ двогодишњег Рата у Гази. 

ФИФА држи тапију на идеју фудбала као глобално помирљивог феномена. Скоро је објавила увођење своје „ФИФА награде за мир“. Ђани Инфантино ће уручити инаугуралну „ФИФА награду за мир“ на жребу за Светско првенство 2026. године, објавила је светска фудбалска управна организација. Наведено је да ће се њоме наградити појединци који су предузели изузетне и изванредне акције за мир и они који су ујединили људе широм света. Када је ФИФА објавила нову награду, нису рекли ко ће бити добитник. Али објава се поклапала са Инфантиновим и Трамповим говором на истој конференцији у Мајамију. Дигресија у контексту : Извод из текста „Златни кључ фудбала у Белој Кући – стварање криптофудбала“, објављеног у Спортском Журналу 16. марта 2025. године.

 „Постаје веома очигледно да тренутна администрација САД званично потврђује заинтересованост и непосредну сарадњу по питању „фудбалске инвазије“ ФИФА ове и следеће године. А као знак захвалности, а можда и као неки данак, Инфантино је искористио прилику да открије турнирску  лопту, украшену бојама америчке заставе, као и нови трофеј Клупског светског првенства. У питању је позлаћени диск са астролошким дизајном, који се окретањем кључа расклапа у разне прстенове, налик жироскопу. Кључ којим се тај потписани трофеј отвара је био предат председнику Трампу. Трамп је био поласкан, али није знао где да стави кључ, те га је вратио. Онда је предложио да се трофеј задржи у Белој кући до финала, нешто што се Инфантину свидело. Можда мало чудна интеракција, али пренатрпана симболиком...

И у томе се отвара, или можда боље рећи откључава, питање политике фудбала и фудбала политике, та сива зона где ФИФА прелази из регулаторног тела у дипломатско отелотворење најпопуларнијег спорта на свету...“

Опис који је ФИФА дала такође одговара Трамповом представљању које он и његови савезници желе да свет упозна, као и надимак „Председник мира“ који је сам себи дао. Трамп је тврдио да је окончао осам ратова откако се вратио на власт у јануару, али је познато да је био увређен приликом доделе Нобелове награде за мир, која је уместо њему, отишла у руке Марије Корине Мачадо.

Реагујући на ову чињеницу , директор за комуникације Беле куће Стивен Чунг је у објави на X-у написао да је: „Нобелов комитет доказао да политику стављају изнад мира“, додавши: „Председник Трамп ће наставити да склапа мировне споразуме, окончава ратове и спасава животе“.

Ова вест је иначе изашла готово синхроно са претњама америчке оружане интервенције у Венецуели. Важност перцепције се враћа у фокус када се присетимо давне 2018, стогодишњице краја Великог рата. Светско првенство се тада одржало у Русији, без обзира што је домаћин био посредан актер дешавања у Донбасу, који се 2022. проширио у данашњи облик. Али свет није препознао парадокс да земља која је ангажована у оружаним сукобима може истовремено да се бави фудбалом. Може се направити аргумент двоструких аршина када упоредимо да је Русији забрањено да учествује у свим међународним репрезентативним и клупским такмичењима, третман који је и нама познат, док је Израел, који је такође у рату, још увек прихваћен као да је у тој земљи мирно стање.

Горепоменути цитат о природи рата се дакле може преформулисати да је фудбал наставак политике другим средствима. Колико често се само фудбал користио у претходним годинама не као игра, већ као средство напредовања интереса државних или корпоративних актера, као нпр. горепоменутих? Није неприродно развити цинизам при помисли да је фудбал само алат који крупне силе могу применити на сличан начин као и оружани сукоб. И заиста, питање је колико често се тензије између друштава или земаља решило утакмицом на терену уместо другим, нечовечијим средствима.

Фудбал није оружје. Или ако јесте, он је мач без дршке који се не може поуздано или предвидиво користити. Спортски термини су коришћени као метафора и аналогија за описивање и прописивање животних искустава. Сугерисано је да употреба спортске терминологије може помоћи у општем разумевању сложених појмова и ситуација. Међутим, употреба спорта као метафоре и аналогије за многе аспекте друштвеног разумевања може имати негативне последице. Аналогија спорта и рата изгледа да је посебно распрострањена у фудбалу, без обзира на кодекс или културу у којој се игра.

Може бити најискреније, али примера ради ова формулација: „Офанзивно, једноставно морате напредовати кроз отпор да бисте освојили нову територију док коначно не стигнете до циља. А, дефанзивно, ваша је мисија да се успори напредовање противника  и пређете у офанзиву,“ може се односити и на фудбалску и на ратну тактику.

Иако стратегија игре на стадиону и она на бојном пољу и даље деле многе сличности, фудбал није рат. Иако неки можда чезну за временима када је фудбал имитирао рат – када је истицао карактер, интегритет и храброст и развијао младе људе који показују несебичност, посвећеност и чврстину – то није оно што је фудбал данас. И док можда уме да почеше свраб конфликта који је немили део наше природе, он то ради на врло здравији начин. Штавише, дозвољава да кроз игру памтимо прошлост, одајемо пошту онима који су нас напустили, и подсетимо се наших најискренијих вредности, које су се нажалост пронашле тек у тренуцима егзистенцијалне кризе.

Фудбал је пре и после свега игра. 11 : 11. „Играти фудбал је јако једноставно. Али играти једноставни фудбал  је најтежа ствар која постоји," говорио је  Јохан Кројф.