РЕЧ АКТЕРА СА ВЕМБЛИЈА 1986. - Вујовић: Србији треба чврста рука

За репрезентацију некадашње СФР Југославије играо је 11 година, много пута нас радовао головима, брзинским способностима, продорима, центаршутевима. Остао је упамћен као један од најспремнијих фудбалера на нашим просторима. Златку Вујовићу, својевременом асу сплитског Хајдука, Бордоа, Нице, Пари сен Жермена и нашег државног тима једна од 70 утакмица за Плаве, ипак, није остала у лепој успомени. Енглеска је на данашњи дан у Лондону, на почетку квалификација за Европско првенство 1988. у СР Немачкој, савладала изабранике Ивице Осима са 2:0, а Вујовић је промашио неколико колосалних прилика. 

- Осетио сам бол у скочном зглобу пре утакмице и нисам могао да се нормално ослоним на ногу. Једном сам предриблао и голмана, али нисам успео да лопту убацим у мрежу. Због стања у којем ми је била нога нисам могао да шутнем како сам желео – присећа се тачно 39 година касније Златко Вујовић у интервјуу за Журнал.

Сећате се да сте били изложени критикама после пораза?

- Мислио сам да ће ми новинари и навијачи опростити, јер нисам играо максимално спреман.  Узалуд, сви су ме кривили због промашаја. Само је један новинар написао да сам сам себи створио шансе и пропустио их. И то је било тачно, али морао сам да постигнем гол. Био би можда другачији исход да сам био прецизан.

Енглези су годину дана касније убедљивије тријумфовали му Београду – 4:1, кад сте примили четири гола за 25 минута?

- Знали смо да су Енглези јачи, бољи. Имали су сјајан тим, а ми смо пропустили Мондијал 1986. у Мексику. Надали смо се да можемо до победе у реваншу, али после рано примљених голова нисмо имали чему да се надамо.

Преживели сте тај неуспех и у следећем циклусу се пласирали на СП 1990. испред Француске и Шкотске?

- Сазрели смо као тим и следеће квалификације одиграли перфектно. Французи су били одлични, а ми још бољи. Савладали смо их у Београду после преокрета 3:2, у Паризу није било голова.

Мондијал у Италији било је ваше последње велико такмичење, на крају и највећи успех – четвртфинале?

- Могли смо и више. Елиминисани смо од Марадонине Аргентине после лошијег извођења једанаестераца. Имали смо играча мање већи део утакмице, али и повољније шансе да прођемо после 90 или 120 минута.

Највећи успех очекивали сте, ипак, осам година раније на планетарном шампионату у Шпанији?

- Била је то најјача репрезентација у којој сам играо. У Италији смо Сушић, Јозић и ја имали више од 30 година, а у Шпанији смо сви били у најбољим годинама, у пуној снази. Пижон, Зајец, Шурјак, Гудељ, Шестић, Халихоџић. Често сам шансу добијао пре Вахе. Јесте нас судија оштетио против домаћина, свирао је пенал иако је прекршај био ван шеснаестерца. Упркос томе, морали смо да пружимо више.

После Мондијала на Апенинима рекли сте збогом репрезентацији?

- Опростио сам се од фудбала у 34. години због прича да се слепам уз млађе, иако то није било истина. Увек сам био максимално физички спреман. Користио сам оно што ми је Бог дао - брзину, хитрину, физику. Никад нисам глумио Слишковица, Сушића, Пиксија, они су били генијалци с лоптом. Радио сам оно што сам знао и то је у фудбалу најважније. И данас је битно да свако има улогу у којој може да се најбоље снађе. Померила се и граница. Модрић игра са 40, Кристијано Роналдо такође, Меси има 37, сви су и репрезентативци.

Повод за разговор са вама је сутрашња утакмица репрезентација Енглеске и Србије у Лондону. Јесте ли гледали први меч у Београду и бламажу Орлова – 0:5?

- Нисам очекивао тако висок пораз Србије. Видео сам и пре те утакмице неред у игри репрезентације. На терену се не види ко пије, а ко плаћа. Делујете као разбијена војска. Имате одличне играче, у великим су клубовима, али на терену се не зна ред. Без дисциплине нема успеха ни у једном послу.

Није тих 0:5 било најгоре што се догодило Србији, пораз од Албаније у Лесковцу оставио нас је са теоретским шансама за бараж и приморао Драгана Стојковић да поднесе оставку на селекторску функцију?

- Тренер, или у овом случају селектор, увек плаћа цех, свуда је тако. Улога селектора је важна, али мања него што многи мисле. Највише зависи од играча. Тренер одређује тактику, распоређује играче на терену, има идеју како да тим дође до победе, али је немоћан уколико га играчи не следе и не гризу на терену. У репрезентацији Србије је највећи проблем недисциплина.

Ваш Хајдук или Југославија нису имали тај проблем?

- Једна анегдота је идеална за ову прилику. Анте Младинић нас је тренирао у Хајдуку. Слишковић је каснио на аутобус којим смо кренули на гостовање. Биће га је чекао пет минута, пошто се није појавио отишли смо на пут без њега. Младинића, једноставно, није занимало како се ко зове. Ако је неко недисциплинован, нема га на терену.

На клупу Србије стигао је Вељко Пауновић, првак света са играчима до 20 година пре више од десет година на Новом Зеланду?

- Лепо што је дошао, али и играчи које је предводио пре деценију на Новом Зеланду су старији, другачији, много је времена прошло. Не може ништа да буде исто после толико дугог периода. Пауновићу  треба дати шансу, подржати га, међутим, зна и он да посао ког се прихватио нема везе са оним што је претходно радио са омладинском репрезентацијом. Србији треба чврста рука, да се зна ко шта ради на терену, да играчи позиционо добро стоје, да један увек покрива другог кад треба. Све то потиче и од понашања репрезентативаца ван терена.

Може ли Србија до сензације у Лондону?

- Чуда се дешавају, важно је да играчи и стручни штаб верују у успех. Ако испољите огромну жељу, дисциплину, ангажовање, ни Енглези нису непобедиви. Горди Албион је и кад сам ја играо био велесила. Тако је и сад. Острвљани су у врху, недостаје им само завршни корак, да добију једно финале, а играли су их два на последњих неколико такмичења. Видели сте у Београду да је Енглеска јака и без петорице стартера. Мислили су неки можда биће лакше без Белингема, Фодена, а ови остали су били жељни игре и доказивања, „изгинули” су да се докажу.

Можда је шанса Србије што је Енглеска већ на Мондијалу?

- Желим вам сву срећу, за 90 минута на терену све је могуће – закључио је Златко Вујовић.