Србија држи палчеве Вељку Пауновићу: дај Боже да 10 добрих минута с Вемблија нарасте на свих 90, међутим, гурнемо ли главу под тепих и не нотирамо селекторове аутоголове с дебија неће да нам помогне ни колективни Оченаш (шта ако је неко атеист / није хришћанин) уочи утакмица.
Промашај бр. 1, напомене – крајњих 0:2 и дефинитивно збогом СП не рачунамо: „Идеја је била, али можда је нисам добро пренео, да у почетку не покажемо нашу намеру Енглезима с лоптом.”
Вељко, ако је то стратегија и осликава се у тоталној немоћи – у поседу не дужем од два паса и три секунде (дотле, у наших 16 фијуче) – црно нам се пише.
Промашај бр. 2: „Арапин” Рајковић, пре „Енглеза” Петровића, између статива - на основу поверења од пре десет година и заборављене чињенице да је прошлог месеца напустио камп репрезентације због старе повреде (само неколико дана касније бранио за клуб).
„Не може да се пореди ова утакмица са оном у Београду, били смо организованији, тактички бољи...” – нахвали голман, индиректно, (дражег) селектора, заборавивши и „коју” о почетничком, беспотребном боксовању лопте, директној кривици за први гол домаћина.
Промашај бр 3: капитенска трака, кажу - на основу крштенице, Филипу Костићу, изјава са Острва показа кратког памћења и недостојном: „Да смо имали ово, селектора и целокупни рад из претходних неколико дана, верујем да бисмо били други, гарантовано. Не бисмо изгубили од Албаније.”
Филипе, чак и да оставимо по страни податак да си последњи гол за репрезентацију постигао давног 27. марта 2021. и у београдских 0:5 са Енглеском и против те исте Албаније био међу најгорима с Пиксијевим поверењем на терену, ово је стварно превише.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
