Вељковић: Био сам задњи везни, тренер Шервуд пребацио на штопера

Милош Вељковић (30), један је од најбољих примера играча наше горе лист који су се упркос рођењу у иностранству прилагодили државном тиму Србије, потом и клупском фудбалу – Црвеној звезди. Видело се још у млађим узрасним категоријама, кад се храбро захвалио на пруженој шанси ФС Швајцарске, да ће Вељковић да буде штопер за велика дела. Тад је нашу селекцију водио са саиграчима до првог места у Европи у категорији омладинаца, затим и на Мондијалу за играче до 20 година на Новом Зеланду. Како би навијачи на најбољи начин упознали Вељковића медија тим шампиона Србије направио је емисију посвећењу почецима дефанзивца рођеног у Базелу.    

-  Родитељи рођени у околини Јагодине, радили су у Швајцарској, па сам се родио у Базелу. Са пет година у истоименом клубу почео сам тренирам фудбал. У једном од најбољих клубова Швајцарске провео сам десет година, након чега је уследила селидба у Тотенхем. Члан клуба из Лондона био сам до двадесете године, кад је стигао позив бундеслигаша Вердера. После успешног боравка у Бремену уследио је долазак у најтрофејнији српски клуб – листа меморију репрезентативац Србије и штопер Црвене звезде Милош Вељковић за Звезда ТВ.

Сениор Вељковић поред Милоша има и две наследнице.

- Старије сестре живе у Базелу. Тако да кад год имам времена са радошћу их посећујем. Као и родитеље који већ пет година живе у Белушићу надомак Јагодине. Сад кад сам у Црвеној звезди могу да прилично брзо колима да стигнем до њих. Ништа лепше нема но будете међу својима.

Живот у Швајцарској је другачији од оног у Бремену и Београду.

- Много је могућности да се бавите спортом у Базелу. Школа је повезана са ФК Базел. Фудбалерима омогућава да тренирају два пута дневно, али и присуствују часовима, што је много значајно у периоду одрастања.

Родитељи су се трудили да Милош не заборави корене.

- Са сестрама сам причао на швајцарском немачког, док са мајком и оцем на српском језику. Ћирилицу сам научио кроз филмове. Знам да читам али не и да без грешке пишем нашим писмом.

У Базелу је мноштво породица из бивше Југославије.

- Швајцарска је интернационална држава. Родитељи су били део српске заједнице у Базелу, тако да сам стекао другаре из Србије са којима само се дружио. Било је лепо одрастати у Швајцарској јер стекао сам пријатеље за цео живот.

Вељковић је открио ко је човек који је препознао небрушени таленат и помогао да оде у Тотенхем.

- Као клинац волео сам да дриблам и постижем голове, тек касније кренуо сам да играм на позицији штопера. У млађим категоријама био сам и задњи везни јер знам да играм са обе ноге. Тим Шервуд, тад тренер у Тотенхему, једном приликом обратио ми се речима да ако желим да будем професионалац могу само штопер. Послушао сам га. До тад била ми је јача страна игра са лоптом, па сам почели више да радимо на дефанзивним задацима, постављању и читању игре – неопходним штоперу.

ФС Швајцарске препознао је таленат Вељковића и указао му прилику у државном тиму.

- У Базелу сам играо одлично, чак и за старију генерацију. Кад се повредио штопер репрезентације Швајцарске први пут сам добио позив за сениоре. На дебију ремизирали смо са Француском. Након те утакмице ангажовао ме је Тотенхем. Договор је обављен под велом тајне јер сам у Лондон отишао без договора са школом и Базелом. Уследила је суспензија и промена школе...

Затим је Вељковић открио како је дошло до промене државних боја.

- Људи из ФС Србије контактирали су поред мене и још једног играча Тотенхема. Швајцарска ми је дала шансу услед повређеног играча, али знао сам да је моја шанса Србија и да нећу да погрешим јер су ме у швајцарској селекцији видели као замену.

Присетио се Вељковић сјајних издања на Првенству Европе (2013) и Мондијалу за играче до 20 година (2015).

- Без звучних имена нисмо били фаворит на Првенству Европе, али били смо тим што је важно у фудбалу. Имали смо осећај да можемо да играмо против сваког. Селектор Љубинко Друловић направио је одличну хемију. Александар Митровић је био главни играч селекције на првенству. Много лепих емоција изазива сећање на тај турнир. Најважнији меч је био у полуфиналу против Француске и гол Мијата Гаћиновић којим смо изборили пенал серију. Финале са Француском било је знатно лакше. Две године доцније селектор Вељко Пауновић је замолио групу играча међу којима сам био и ја, да играмо за годину млађу селекцију, иако смо имали позив за Првенство Европе за играче до 21 године. Само у путу ка Новом Зеланду провели смо 32 сата. Након тога били поражени од Уругваја јер смо играли са три играча у последњој линији. Селектор Пауновић је потом донео кључну одлуку да се вратимо на 4-2-3-1 јер у њој тачно зна ко шта ради. Остало је историја!

За крај Вељковић је потенцирао значај селектора Вељка Пауновића до светског врха пре деценије.

- Вељко Пауновић је већ тад био комплетан тренер. Затим психолог, отац, старији брат... Било је то неопходно нама младим играчима. Пауновић је имао и строгу страну али и лагану на пример да нам после тренинга да слободне активности. Показао се још тад као одличан стратег и тактичар – открива Вељковић.