Ристо Видаковић (56) рођен је у Шековићима, али је фудбалски проходао у Немачкој, па се афирмисао у Сарајеву. Бежећи пред ратним пламеном стигао је 1992. у Црвену звезду, иако је његов прелазак у Партизан изгледао као готова ствар. Играо је и у више иностраних клубова, био репрезентативац СР Југославије, данас као тренер ради у Малезији.
Сваког Туциндана од 1969. у породици Видаковић празновало се и наздрављало, дан је рођења Риста. Умело се провеселити и великим победама и успесима његовим у фудбалу, али било је и разних искушења које је он превазишао.
- Почео сам да тренирам у Франкфурту, пошто сам дете гастајбартера. До 15. године играо сам у Ајнтрахту и дошао у Сарајево. Сећам се свега лепог у граду на Миљацки. У млађим селекцијама тренирао ме Бошко Продановић, њему као тренеру дугујем највише захвалности. У Сарајеву сам стекао лепо васпитање. Имам много лепих успомена и искрених пријатеља из тог периода проведеног у нашем олимпијском граду. Неки од тих пријатеља и данас са мном раде - почео је разговор Ристо Видаковић.
Кад се спремало велико зло, а Југославија горела у ратном пламену, њега је Ивица Осим пошто–пото хтео да доведе у Партизан. Међутим, он није примећивао да се спрема опасност. Да није са друштвом кренуо на ћевапе не би ни сазнао да је рат почео.
- Ми смо били спортисти, бавили смо се својим послом. У мом окружењу било је Срба, Хрвата, Муслимана... Нико ништа није примећивао, никакве поделе нас нису дотакле. Изашли смо увече, па смо сутрадан касније се појавили и пошли смо на Башчаршију на ћевапе. Међутим, зауставили су нас и појаснили нам да је почео рат, да се пуца и да се вратимо у своје куће.
Одлазећи из Сарајева Ристо је после Аутокоманде уместо у Хумску скренуо лево, на стадион Црвене звезде. Хвали се да је било предивно у редовима некадашњег европског и неизваничног светског клупског шампиона, упркос санкцијама и неиграња у Европи.
- Тад је Драган Џајић позвао Бошка Продановића и питао где сам и како да ступи са мном у контакт. Продановић је дошао до мене и рекао да морамо организовати излазак из Сарајева. Позвао сам неке пријатеље, а они таксисте који су саобраћали између две територије. Успео сам да дођем у Београд и Звезду. Била ми је част да тренирам са играчима који су годину раније били прваци Европе и света. Уследиле су санкције, Југославија је морала да се врати са ЕП у Шведској. Звезда није играла европске утакмице, али било ми је лепо у црвено–белом табору. Кад сам пожелео да одем у иностранство са Маракане нису ми правили проблем, пустили су ме и отиснуо сам се у печалбу.
Са Звездом је у сезони 1992/93. освојио Куп СР Југославије, победивши у финалу тим Партизана, после бољег извођења једанаестераца пошто су обе утакмице завршене 1:0 за домаће екипе.
- За ту генерацију Црвене звезде био је то огроман успех, ако се зна да је Партизан сачувао тим из претходне сезоне. Ту су били Мијатовић, Воркапић, Јокановић, Брновић... Код нас су остали Душко Радиновић, Горан Василијевић и Владан Лукић, који се опоравио од повреде. Дакле, млад и неискусан тим који није био уигран.
Вечити дербији су и у његово време били прича за себе.
- Стадиони су били крцати, утакмице за причу, игра за памћење. Мечеви највећа два београдска клуба били су нешто сјајно у тмурним временима.
Видаковић је постигао четири гола за Сарајево, 17 за Црвену звезду, шест у дресу Бетиса. Да је био спреман вероватно би учествовао на Мондијалу у Француској 1998.
- Повредио сам се пред Светско првенство. Изгубио сам шансе за такмичење које ми је било сан. Одиграо сам седам квалификационих утакмица, уверен сам да бих играо на планетарном шампионату. Та жеља ми се није остварила. Тужан сам и данас због тога и увек ћу бити.
За репрезентацију СР Југославије Ристо је одиграо осам утакмица, у дресу претходне селекције СФРЈ има један меч. Будући у каквим условима је репрезентација тада функционисала, нису то мале бројке.
- Дуго нисмо могли да се такмичимо на међународној сцени. Да није било повреде догурао бих можда до 20 мечева. Била је то можда најсјајнија генерација репрезентативаца после оне коју је предводио Драган Џајић. Остварили бисмо велики успех у Шведској на ЕП да није било санкција.
Видаковић је био је помоћник Хавијера Клементеа у репрезентацији Србије. Онда је радио по егзотичним земљама: Хондурас, Малдиви, Филипини, Индонезија, Малезија.
- Тренутно сам у Малезији. Изгледа да ова југоисточна Азија не да да се померим са места. Стекао сам лепа искуства, упознао овдашњу културу, уследила су многа путовања. Индонезија је будућност Азије у фудбалу. Људи воле фудбал и ускоро ће бити учесник великих такмичења.
Можда једног дана седне на клупу Сарајева или Црвене звезде.
- То не зависи од мене. Разумем људе који воде те клубове. Рад тренера своди се на велики посао, свестан сам тога. Ваљда се гледа ниво лиге где радим. Био сам у неколико прилика у контактима са Сарајевом, али није се остварило. Нисам оптерећен, ту сам – где сам. Лепо ми је у Малезији. Наравно, била би ми част да будем тренер Сарајева или Црвене звезде. Бити тренер Звезде је привилегија, али и велика обавеза од које не бих бежао.
КАРИЈЕРА ПОД УПИТНИКОМ ЗБОГ БАКТЕРИЈЕ
Ристо Видаковић је из Црвене звезде прешао у Шпанију, у Бетис, али одмах је повредио предње унутрашње лигаменте.
- У Шпанију сам дошао 1994. Повреда је стигла кад сам имао 28 пуних година. Није повреда била толико страшна колико је била опасна бактерија коју сам „покупио” на операционом столу. Све се искомпликовало, две године сам се опорављао. Многи су рекли да се нећу вратити на терен, да је мало ко успео ко је имао ту бактерију. Успео сам, мени се посрећило.
ДУГО НИСАМ БИО У ШЕКОВИЋИМА
Ристо Видаковић дуго није био у родним Шековићима. И то му недостаје, према сопственом признању.
- Рођен сам тамо, али сам као мали отишао у Немачку, па у Сарајево, онда у Београд и касније свуда по свету. Обавезе су ме спречавале. Имам у Шековићима родбину, али волео бих да се нађем тамо, да сретнем неке људе који су моја генерација и оне које сам тамо виђао кад сам долазио.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
