Црвена звезда и Олимпијакос су у вечери за нама одиграли 18. братски дерби у Евролиги, а уочи синоћног сусрета међусобни скор је минималном разликом фаворизовао црвено-беле из Атине (9:8). Утакмице српског и грчког великана традиционално су празник за очи свих љубитеља игре под обручима, што због врхунске кошарке и велике борбе на терену, што због дешавања на трибинама и посебне конекције коју имају навијачи два тима. Наредне године ће симпатизери клубова из Београда и Пиреја да прославе четири деценије заједничког навијања и братских веза, које датирају из 1986.
Занимљиво, породични односи двеју екипа не датирају из кошаркашке дворане, већ да су преузети са фудбалских терена и из гротла стадиона где је нераскидива конекција првобитно и настала. Црвена звезда је у сезони 1986/87. у шеснаестини финала тадашњег Купа шампиона играла против првака грчке Панатинаикоса. Црвено-бели су у Београду оправдали улогу фаворита и убедљиво савладали атинске Зелене на Маракани – 3:0. Таквим издањем „купили су” и симпатије присталица Олимпијакоса, које су здушно навијале против највећег ривала.
Ипак, био је то лакши део посла, јер је потом следило и паклено гостовање на територији једних од најватренијих и најнасилнији навијачких фракција у Европи и свету. Неснађена група Делија је првог октобра 1986. стигла у Атину како би подржала вољени клуб и евентуално прославила пласман међу 16 најбољих екипа Старог континента.
У хотелу их је помало изненађујуће дочекао велики број грчких навијача. Ипак, насупрот очекивањима, то нису били хулигани Панатинаикоса који су тражили проблеме, већ симпатизери Олимпијакоса. Они су „убици” највећег ривала понудили смештај, помоћ око кретања градом, заштиту, али и да са њима оду на утакмицу и заједничким снагама навијају против Панатинаикоса.
Присталице два клуба су се тада водиле чувеном изреком да је непријатељ мог непријатеља, мој пријатељ и тако је настао први савез навијачких група, а црвено-беле боје Београђана и Атињана су се стопиле први пут.
Упркос сјајној атмосфери и изванредној подршци сопствених, али и навијача Олимпијакоса, Звезда је поражена – 1:2. Ипак, било је и много разлога за славље новоформиране црвено-беле породице, с обзиром на то да су Београђани укупним збиром – 4:2 обезбедили пролазак у наредну рунду, елиминишући Панатинаикос из такмичења.
Од те октобарске ноћи на стадиону „Апостолос Николаидис” трају и братски односи два великана, а проширили су се и на друге спортове у којима клубови имају секције, од којих је кошаркашка повезаност свакако најзначајнија.
Управо из тих разлога су на мечевима у Београдској арени и Дворани мира и пријатељства резултати често у другом плану, а владају добра забава, заједничко навијање, присни односи играча на терену и братска љубав.
ОНИ СУ БИЛИ ЦРВЕНО-БЕЛИ ХЕРОЈИ
Састав који је 1986. избацио Панатинаикос из Купа шампиона чинили су: Давидовић, Крџевић, Воротовић, Ђуровић, Елснер, Јанковић, Милојевић, Ђуровски, Мушемић, Цветковић и Стојковић. Херој проласка, упркос поразу, био је Борислав Цветковић који је касним голом, у 89. минуту савладао голмана Панатинаикоса, Миноу и тако отклонио све дилеме око проласка у наредни круг, успут покренувши и велико славље на трибинама навијача Црвене звезде и Олимпијакоса.
НАВИЈАЧИ КАО ДУША, ИГРАЧИ КАО ТЕЛО
Поред навијачке љубави двеју легендарних фракција, Црвену звезду и Олимпијакос вежу и бројни играчи који су на грудима поносно носили црвено-беле боје оба клуба.
Неки од најпознатијих српској јавности и најатрактивнијих су свакако Милош Теодосић, Перо Антић, Филип Петрушев, Софоклис Скорцанитис, познат још и као Бејби Шек, Марко Кешељ или Драган Тарлаћ…
Поред играчког кадра великане из Пиреја и Београда вежу и два велика тренерска имена, која су водила оба тима – Драган Шакота, као и доскорашњи тренер црвено-белих са Малог Калемегдана, Јанис Сферопулос.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
