Репрезентација Србије наставила је да одржава континуитет учешћа на великим такмичењима, што је основни предуслов сваког развоја. Само редовним наступима на светској и европској сцени можемо реално сагледавати сопствени ниво, правити поређења са најбољима и усмеравати напредак у свим сегментима рукомета.
Охрабрује чињеница да су у националном тиму наше најквалитетније играчице – то мора бити једини критеријум. Ако велесила попут Норвешке не одустаје од играчица које и после четрдесете представљају стуб националног тима, јасно је да искуство и квалитет немају рок трајања. Ни Србија не сме себи да дозволи луксуз селективног коришћења онога што најбоље има.
Турнир смо отворили дуелом против Уругваја, номинално најслабијег ривала у групи, али управо такве утакмице носе специфичну тежину. Оне су први тест менталне стабилности, улазак у ритам, провера дисциплине и одговорности фаворита – а фаворит никада нема право на грешку.
Утакмицу смо започели одбраном 6–0, што је била адекватна тактичка поставка за ниже, али покретљиве бекове Уругваја. Ипак, почетак је обележила непотребна агресија у одбрани – излазили смо предубоко на противничке бекове и тиме омогуцавали лаку позицију противнику за постизање голова. Та погрешна реакција омогућила је ривалу да дође до почетног вођства, а нама наметнула задатак додатне стабилизације.
Исти образац нестрпљивости био је видљив и у нападу. Уместо рационалног шута са девет метара, природног решења кад је одбрана ривала позиционирана плитко на шест метара, улазили смо у простор и покушавали продор. То је доносило грешке, а не голове.
Како је време одмицало, Србија је успоставила игру. Подигнута покретљивост у одбрани, квалитетније читање противничких кретњи и правовремен улазак у дуел донели су нам оно што смо тражили – освојене лопте и лаке голове из транзиције. То је тренутак када је утакмица почела да добија наш потпис.
Прво полувреме завршено је резултатом 15:10. Рисовић је забележила пет одбрана, а посебно охрабрује ширина нападачког учинка – велики број играчица уписао се међу стрелце, што је знак да тим дише колективно и не зависи од индивидуалне инспирације.
У наставку смо наставили у истом ритму. Одбрана је остала покретљива, агресивна и правовремена, што нам је омогућило да и даље лако освајамо лопте и реализујемо их из контри. Напад је добио нову димензију: ефикасне шутерске реализације са девет метара, дуели 1 на 1, као и велики број изузетно лепих асистенција створили су јасну разлику у квалитету, па смо у 45. минуту водили осам голова разлике а на крају је било 12 .
Истина је да је утакмица понудила и већи број техничких грешака, како у одбрани тако и у нападу. Међутим, оне не кваре укупну слику. Напротив, показале су да још имамо простор за раст, али да идентитет – борбен, усмерен и амбициозан – несумњиво постоји. Оно што се не може научити, а Србија вечерас јесте имала, јесте воља да се бори за сваку лопту.
Све играчице добиле су прилику да заиграју и осете емоцију представљања своје земље, што је од непроцењивог значаја за изградњу карактера екипе на дуге стазе.
У статистичком смислу, у другом полувремену се истакла Петковић са четири одбране, док су најефикасније биле:
Гаровић – 6 голова,
Јововић – 5,
Радевић, Кочић и Вукајловић – по 4.
Србија је остварила оно што је од ње очекивано – победу која нам доноси мир да у наредни дуел против пуно квалитетније екипе Исланда уђемо са самопоуздањем и енергијом која расте из меча у меч. Уз корекције у концентрацији и смањење техничких грешака, овај тим може да иде корак по корак ка нивоу где се победе више не славе као изненађење, већ као стандард.
Честитам нашој репрезентацији на добром почетку, са жељом да се у свакој наредној утакмици – радујемо још више.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
