Увод у четири медаље у Бирмингему

Атлетика је метар и штоперица. Ово је опште важеће мишљење о најважнијем олимпијском спорту, али није само тако.

Захваљујући двојици светски познатих статистичара, Италијану Роберту Каману, који важи за једног од најбољих у овој области кад је српска краљица спортова у питању и нашем легендарном Озрену Карамати, такође члану АТФС (Међународном удружењу атлетских статистичара), читаоци Журнала ексклузивно имају на длану сезону 2025. Онај део који улази у листе практично је завршен, осим ако неко не изненади у маратону на пример.

Као и свих претходних година показује се да имамо атлетичаре, а не и атлетику. Неколико дијаманата сија у круни краљице спортова, али имамо и дисциплине на пуком преживљавању. Сезону је обележила Ангелина Топић освајањем бронзане медаље на Првенству света у Токију и сребрне у Апелдорну (Холандија) на ЕП у дворани. Овога пута у првом плану су нам резултати. Занимљиво је да 2025. није напредовала (национални рекорд од 1,98 м остварила је прошле године), а бронзу је освојила са 1,97 метара.

По овом критеријуму успешнија је Адриана Вилагош. Да је у Јапану на највећем такмичењу у сезони бацила копље 67,22 м, колико износи њен и државни рекорд остварен почетком сезоне (а била је спремна за то што је показао хитац од 66,06 метара у квалификацијама), у Србију би донела злато и била најуспешнија спортисткиња. Овако је друго место у Дијамантској лиги само за утеху. Како у свом и општем интересу не би пропуштала шансе (тренира је мајка Ђерђи), ваља максимално помоћи двојцу Вилагош. Ђерђи није била атлетичарка, али и наш најуспешнији такмичар 20. века у атлетици, Драгутин Топић, отац и тренер Ангелинин, који познаје овај спорт изсвих углова, није крио после фантастичног успеха у Земљи излазећег сунца да му је неопходна подршка у даљем раду с ћерком.

С „А“ двојцем нема зиме српској краљици спортова наредних сезона. Важно је да су вршњакиње па ће растеретити једна другу. Ангелина има 20, а Адриана 21 годину.  Ни до сад нису били сами, имали су подршку САС пре свега, али кад им се на плећа налегне седам милиона Срба с највећим очекивањима, требаће им најстручнија подршка. И њима двема и тренерима, поготово зато што су родитељи у питању. 

Код мушкараца смо тањи. Добро је да се после сезона обележених повредама с 21,07 метара на велику сцену враћа бацач кугле Армин Синанчевић, вицешампион Европе 2022. Оно што смо рекли за две грације важи за њега и тренера Данила Кртинића.

Следеће године је Првенство Европе на отвореним борилиштима у Бирмингему. Ивана Шпановић се са севера Енглеске и у још 15 наврата на европским, светским првенствима (у дворани и напољу) као и на  олимпијским играма враћала се мадаљам. Најтрофејнија је даљашица Трећег камена од сунца у 21. века. Изванредни тренер Горан Обрадовић умео је да јој безмало тачно у минут подигне форму на највиши ниво кад је било најважније, а она је својим вансеријским способностима и невероватном менталном снагом то спроводила у дело.

Направила је пртину Ангелини, Адриани и осталима па им је много лакше да иду ка успеху. Одлучили су Обрадовић и она да се преселе на троскок у 2026. па је сасвим реално да не само узме медаљу већ и победи чиме ће највероватније ставити тачку на пребогату каријеру. Кад њих двоје нешто одлуче, само виша сила може да их заустави у томе.

С претходних троје споменутих и Иваном, на Острву 2026. српска краљица спортова може да рачуна на четири одличја.

Да бисмо искористили таленте попут Армина рођеног у Бродареву, морали бисмо да имамо много ширу лепезу и тренера (да добију значајну материјалну подршку локалних самоуправа пре свега), али атлетске стадионе бар у центрима. Тренутно у три највећа града: Београду, Новом Саду и Нишу, немамо услове за регуларна такмичења на отвореном у најбитнијем матичном спорту из чијих сазнања о развоју: брзине, брзинске издржљивости, издржљивости, скочности даљинској и висинској, снази и осталом, могу да уче и напредују фудбалери, кошаркаши...дословно сви.

Колико је битно имати праве услове види се на примеру атлетске дворане. Пре ње имали смо 24 медаље са сениорских европских, светских првенстава у дворани и напољу и олимпијских игара. После ње – 31.

Зато су сад неопходни атлетски стадиони пре свега у сва три највећа града. И не само они, већ Научни центар за развој моторичких способности, који би обухватао све неопходно како би се без лутања прилазило тренингу. Не бисмо више зависили од тога хоће ли се негде родити вансеријски таленат и имати среће да га тренира неко ко зна, већ бисмо имали и атлетику и преко ње много јачи спорт у целој Србији.