Оживљени фудбалски игроказ испред стадиона Звезде на свакодневној мети туриста

У галерији безбројних твораца и (над)градитеља Фудбалског клуба Црвена звезда, који су, током њеног дичног осмодеценијског истрајавања, небројано пута фудбалску планету „селили” на црвено-бело Топчидерско брдо, два лика, ни налик један другом, остала су као речито сведочанство јединственог феномена: Рајко Митић и Драгослав Шекуларац, особени су „астрономски” белег и несвакидашња потврда тврдње фудбалских занесењака да је „на небу пуном звезда, само једна, ЦРВЕНА”. Јер, ако је жива истина да је Црвена звезда „срце и душа милиона”, онда Рајко и Шеки чине сваки дамар армије Звездиних „зависника” али и других искрених фудбалских „доживотних заробљеника”.

Живописне скулптуре, постављене испред западне трибине стадиона, који од децембра 2014. носи име Рајка Митића, удаљене су једна од друге таман за дужину фудбалског терена, с тим што је Шеки ближи северној, а нешто „истуренији“ Рајко, јужној страни стадиона. Уз сугестивну и занимљиву беседу кустоса Предрага Тркуље о непролазној слави Митића и Шекуларца, намерник се за тренутак спонтано „укрцава” у време у коме су се двојица асова, сваки на свој начин, подвлачили под кожу широким фудбалским масама.

Премда су Звездину свлачионицу делили само три године (од 1955. до 1958.), Рајко и Шеки оставили су неугасли црвено-бели „сјај у трави” па није ни чудно што и данас, у неком нестварном фудбалском игроказу, оживљени бронзани тандем пред туристима са свих простора „одигра” који атрактивни и неочекивани дупли пас или на волшебан начин „сакрије” лопту од ривала. Јесте да је дерану Драгославу Шекуларцу име Рајка Митића значило недостижно божанство још у време док је у школској авлији Друге мушке гимназије свакодневно окупљао намернике и упркос истуреном кажипрсту свог фудбалског оца, Чика Миткета, изводио „варијетске” враголије с лоптом, двојица асова су се барабар узнела до почасне ложе света фудбала и истовремено овековечила јединственим звањем прве и друге Звездине звезде (где су још Драган Џајић, Владимир Петровић Пижон и Драган Стојковић Пикси).

У носталгичном „анексу” сећања на Звезду од пре шест-седам деценија и данас, међутим, одјекује баршунасти глас легендарног радио-репортера, Радивоја-Раће Марковића. Звездину акцију најављивао би од голмана Беаре, који би после параде за фото-репортере, одмах упослио бека Дурковића, некадашњег голгетера, коме би се први „отворио“ вредни Владица Поповић, а онда би лопта углавном била у власништву Шекуларца, који пре него што са Митићем одигра дупли пас „екстазира” публику мађионичарским дриблингом. Завршни чин најчешће би припадао Костићу, који није бреновао ни првог голмана света, Јашина.

За Рајка и Шекија, међутим, осим недодирљиве ауре клупских ведета и присног личног међусобног односа, на терену и ван њега, готово ништа није било заједничко. Митић, кога је нација доживљавала као „Рајка мајку“, осим што је био велемајстор у копачкама, истицао се сромношћу и вазда био пословично ненаметљив. Као оличење препознатљивог витештва, био је симбол свеколиког фер-плеја током читаве играчке каријере дуге више од деценије ипо, због чега је и код противика изазивао дужно поштовање и наклон.

После четворогодишњег искуства у предратном БСК-у, Митић је постао члан Црвене звезде од оснивања клуба, а црвено-бели дрес носио је од 1945. до 1958. године, кад се у новембру, победом (4:0) у финалној утакмици Купа Југославије против Вележа, опростио од играчког дреса. Очекивало се да ће на тој утакмици капитенску траку Митић ставити на руку Шекуларцу, али, како се причало, због још једног огрешења о клупску дисциплину, фудбалског враголана Шекија, принципијелни др Обрадовић, оставио је пред утакмицу у „цивилном оделу“. Своју прилику на тој утакмици није, међутим, пропустио новајлија из Суботице, Душан Маравић, који ће се наредних година усталити међу стартерима првог тима Црвене звезде.

Рођен (19. новембра 1922.) у Долу код Беле Паланке, Рајко се, тек што је проходао, са породицом обрео на ободу Београда, у Кошутњаку, где је по оближњим ливадама Жаркова и пре него што се замомчио, терао лопту са старијима од себе. Пионирске дане трошио је у локалном клубу Кошутњак, да би се као јуниор регистровао за гласовити БСК и његов првотимац постао 1940. Како у читљивој књизи „Рајков пут до звезда“ саопштава Бранислав Јоцић, фудбалски хроничар и истраживач, Рајко се, још као ђак, у БСК-у нашао међу тадашњим асовима Глазером, Тирнанићем, Мркушићем, да би крај рата дочекао у патризанској униформи, а играч тек основане Црвене звезде, постао је недељу дана по рађању клуба, 11. марта 1945.

Говор бројки у легенди о Митићу чини његову статистику непоновљивом, а иза података да је од оснивања Звезде знао само за њен и дрес репрезентације, остаје забележено да је за црвено-беле одиграо 572 утакмице, постигао више од 262 гола, да је титулу првака Југославије освајао четири пута и исто толико пута подизао победнички пехар у националном купу... Готово епска сага о Митићу, препуна радости и историјских успеха, имала је своју дичну епизоду и у репрезентацији Југославије за коју је одиграо 59 утакмица и постигао 32 гола.

Драгослав Шекуларац, који је био нескривена Митићева играчка „слабост” и који је Шекија видео као свог наследника у тиму, био је сушта карактерна супротност Рајку, али и фудбалер посве другачијег кова. Вицкаст на терену, какав је био и у животу, Шеки је лопту доживљавао као богомдани реквизит за забаву, увек и на сваком месту. Далеко од тога да није волео да постигне гол. И, давао их је, нарочито Партизану (стрелац био укупно бар 240 пута), али би му адреналин често прелазио нормалу увек кад противнику, макар једном, протури лопту кроз ноге, па макар то били и најбољи другари из црно-белог комшијског табора, Миладиновић и Васовић.

Многи су покушавали да објасне „феномен Шекуларац“ па је тако инспиративни академик Матија Бећковић, у књизи Јове Вуковића „Ја, Шеки”, поручио да се „виртуоз на српском каже, Шекуларац”. Чини ми се, међутим, да је опседнутост широких народних маса појавом и жудњом за доживљајем спектакла под називом „Шеки дрибла, пази се“, у директној вези са самим чином његовог доласка на свет. Јер Бог је хтео да се Драгослав Шекуларац роди с лоптом, као саставним делом сопствене анатомије, попут руку, ногу, очију, да са лоптом расте, са њом срасте и уз њу израсте у фудбалског чаробњака, виртуозног уметника у копачкама на трави, на одушевљење фудбалских мераклија и ноћну мору његове „мртве страже“ на терену.

Драгослав Шекуларац рођен је у Штипу, најсловенскијој варошици не само у Македонији (8.новембра 1937.) и премда су родитељи Богосав и Донка брижно „повијали“ новорођенче, мали Буцко, како су му до краја живота тепали, из детињства је понео „сувенир” кривих ногу што су злочести вршњаци касније у Београду објашњавали његовом раном навиком „јахања бурића“. Славни Пеле, до данас упамћен као фудбалски крај света свих времена, сумњао је у веродостојност Шекијеве личне карте, говорећи да човек који тако барата с лоптом, може бити рођен једино у фудбалском поднебљу Бразила. Слично су писали и светски медији који су, попут Сенди тајмса, после Светског првенства у фудбалу 1962. у Чилеу, истакли листу најбољих на свету: 1. Шекуларац, 2. Лоу, 3. Квашњак.

Упркос томе што је важио за фудбалског враголана, обешењака, спадала и несташка, Шекуларац је био миљеник и навијача и фудбалских струњака. У позним годинама приликом честих седељки у Спортском журналу, није се либио да призна да га је само „луда глава“ спречила да постане и остане члан пробраних светских фудбалских лордова. Објективном хроничару на крају остаје да објашњава, не и правда, околности које су спутале Шекуларца, нарочито после Светског првенства у Чилеу, кад је имао отворена врата италијанског Јувентуса, да се устали у европском фудбалском сазвежђу, где је већ проглашаван за ведету. Узалуд је богати власник ФИАТ-а Ђани Ањели у Београду нудио чак десет пута вреднији од цене коју је пре тога платио за легендарног Сиворија, државни врх је стопирао трансфер јер „нема цене која може да надомести Шекија као главног актера разбибриге југословенске радничке класе”.

Тако је Шекуларцу 1962. остала уписана као судбоносна, јер после највећих почасти које је добијао у фудбалском свету и пропалог трансфера у Јувентус, креће његово суочавање са унутрашњим демонима. Терет славе и пропали баснословни трансфер у Италију, као да су зарили нож у рањиву психу Шекуларца, зашта лекари душе кажу да иде наруку „нечастивом”. Он је своја „ђавоља посла“ окончао у Нишу у утакмици са Радничким када је Шеки, изнервиран несхватљивим одлукама судије Тумбаса, реаговао насилнички због чега је кажњен са годину ипо дана неиграња. Отада ће фудбалски хор и оркестар постепено остајати ускраћени за најистакнутијег солисту, а љубитељи „веселе игре“ на отвореном биће препуштени само сећању на магични „оксфорд“ у коме нико сем Шекија не зна где је лопта и куда ће бити упућена.

Уследио је одлазак у војску, али и неминовни, постепени силазак са главне фудбалске сцене. Година дана у немачком Карлсруеу имала је карактер продуженог „викенда“ после чега је, у тандему са Милошем Милутиновићем, удахнуо нову романтику у ОФК Београду, а играчку каријеру завршио „опуштеним фудбалом” на америчком континенту. За Црвену звезду Шекуларац је одиграо 375 утакмица и освојио пет титула првака Југославије и једном тријумфовао у купу, док се у репрезентативном дресу појавио на 41 утакмици.

Туристи који масовно походе плато испред Звездиног стадиона, где их у препознатљивој пози чекају овековечени Рајко Митић и Драгослав Шекуларац, одлазе са Топчидерског брда са поруком на уснама: Жив је тандем, умро није, док је Звезде, Србије и последњег, Делије.