Суд јавности је пао

Чим је лопта са линије пенала прешла гол црту и Фарска острва освојила бод, српски медији су извадили сабље — крива је Јована Јововић. Наслови су одјекивали до Дортмунда, детонације су пуцале, јер како другачије, лакше је одсећи главу једној девојци која ће наредну деценију бити лидер овог тима, него отворити једну књижицу која се зове „Правила рукометне игре“.

Такав став не да је био преурањен — био је и неодговоран. Јер, у читавој тој драми, медији нису сачекали да се утврди шта се стварно догодило, већ су де факто осудили играчицу пре него што су чак судије или надлежни донели коначан суд.

Дан касније, кад се већ сва кривица свалила на једну девојку, којој је тај дан био рођендан, а који је могла да прослави са породицом, пријатељима, стигла је и потврда – Јована није повредила правила рукометне игре, судије су је на правди Бога казниле.

Пад суда јавности — и то брз, бескомпромисни — био је неочекиван брзо и оштар. Медији су, уместо да пруже комплетну слику, изабрали сензацију и тиме допринели једном веома штетном феномену: осуђивању на основу емоционалних, површних погледа, уместо објективне анализе.

Медији имају моћ да обликују јавно мњење — али са великом моћи дође и велика одговорност. Ако нису спремни да ту одговорност преузму — боље је да се суздрже од брзоплетих, посматрачких осуда.

И, шта ћемо сад?

Колективно се извинити и Јовани и свим играчицама, комплетној репрезентацији Србије која води жестоке, највеће битке у јаким боловима, сузама, проблемима и емоцијама...