Кофер увек спреман

Претпоследњег дана 2025. Саша Илић је прославио 48. рођендан. На српској фудбалској сцени присутан је скоро три деценије. Крочио је на њу у великом стилу, дебијем за Партизан 29. октобра 1996. у победи против Борца у Чачку резултатом 10:0.

Променило се од тада много тога, а Саша Илић је и даље део српског фудбала. Некада као играч и репрезентативац, сада као тренер тренутно на привременом раду у иностранству. Од јула је тренер азербејџаског Сумгајита. Отуд и прво питање за почетак разговора.

- У животу се само изазова не плашим - „на прву“ одговара Илић: - Ово је посао у коме можеш да имаш жеље и очекивања, али и да прихватиш да ништа не може бити онако како си се надао. Можеш само да радиш и да покушаш нешто да поправиш, јер кад је добро и све на свом месту нико не мења тренера. Такав је овај посао.

Играли сте активно 23 године, од 1996. до 2019. Да ли памтите тренутак кад сте схватили да је тренерска клупа ваша будућност?

- Није то био тренутак. Био је то дугогодишњи процес. Неколико година говорио сам себи и другима „ово је последња сезона“. Па је дошла следећа, па још једна... И тако неколико година. Током сваке од тих „последњих сезона“ све више сам постајао продужена рука тренера. Увек сам имао одличан однос са саиграчима, често можда и више присан него што је требало, био и превише попустљив, али то је део карактера и нешто што не може да се промени преко ноћи. Током година радио сам са изузетним тренерима и много научио, па сам пожелео све то и да пренесем млађима.

Практично нисте ни направили паузу између два посла?

- Кад сам завршио каријеру ФСС је омогућио да одређен број играча може одмах да похађа Б лиценцу. То сам искористио и крену даље...

Шта вам је породица рекла на одлуку да после 23 године свакодневних тренинга, утакмица и путовања наставите истим животом?

- Супруга Тијана ме боље познаје од мене самог и знала је шта следи. Уз мене је заволела фудбал, зна каква је то страст, али зна и шта фудбал мени значи. Да сам другачије одлучио сигуран сам да би ме Тијана после месец дана избацила из куће и послала на неку утакмицу.

Нови посао вам доноси више сеоба него што сте имали током играчке каријере? Како то усклађујете?

- Током 23 године играо сам за Партизан и још четири клуба. За пет година тренерске каријере Сумгајт ми је пети клуб. Кад сам био млађи породица је ишла свуда заједно. Сада су деца порасла, иду у школе, имају своје друштво и свој живот и не „вуцарају“ се по свету са мном. Тијана је „магнет“ који држи породицу на окупу, а ја користим сваки слободни тренутак да га проведемо заједно. Није лако, али такав је посао.

Да ли је било тренутака кад сте се покајали што сте сели на тренерску клупу?

- Ниједном! У тренерском послу имаш сумње, тренутке кад се запиташ шта је требало урадити другачије, али не вреди плакати за просутим млеком, већ идеш даље. Сутра је нова утакмица.

Шта вам помаже да превазиђете тренутке кризе?

- Искреност најближих сарадника. У мом „штабу“ су Веља Каплановић и Дарко Обрадовић. Старији су од мене, дуже су у фудбалу и више знају. Од обојице тражим да кажу оно што мисле, да предложе шта би требало да урадимо, да ми кажу ако мисле да грешим. Нисам ја најпаметнији. Моја је одлука, али од сарадника тражим да ми кажу и ако мисле да сам погрешно одлучио.

Откуд такав либералан став?    

- Мислим о себи да сам искрен и волим да су људи према мени искрени. Не само у послу, уопште у животу. Само тако можемо да напредујемо. Нико се није научен родио. Може мени да буде лепо док ме неко тапше по раменима и говори „браво, Саша“, али од тога нема ништа ако нису искрени. Знам и ја кад је добро, боље да ми кажу где сам погрешио.

Да ли сте лично тако искрени и према играчима?

- Морам. Фудбал се много променио. Више је утакмица, мање је тренинга. Данас више времена проводимо у анализама и разговора са играчима него што стижемо да радимо одређене ствари на тренинзима. Пошто мање радимо, боље да не губимо време заваравањем лажним похвалама.

Да ли то значи да нисте од оних тренера који пред играчима имају став „ја сам то овако радио“?

- Мислим да могу више да им помогнем ако им пренесем искуство шта би било добро да ураде, а шта не би требало да раде. Ако је неко сакупио довољно таквог искуства, то сам ја. Никад не узимам лопту да играчима покажем шта умем. Мој став је да је боље да им објасним како да се поставе у одређеној акцији, како да „читају игру“... Ако је играч спорији не сме да дозволи да при пријему лопте противник буде близу. Ако је играч брз, а технички слабији, требало би да научи како да створи простор у који може да утрчи за лоптом... Све се дешава с разлогом, потребно је научити како да се ситуација препозна.

Да ли ухватите себе да играчима понављате лекције које су вама неки тренери држали?

- Наравно!

Које су то лекције?

- Kaд си играч слушаш сваког тренера, али ретко обраћаш пажњу на смисао тога. Тренер тражи, ти радиш. Ни ја нисам улазио у суштину. Чика Миша Радаковић је дуго година био помоћни тренер у Партизану и увек је имао паметне савете. Један од таквих било је упозорење да не можеш да се исто понашаш на сваком делу терена. Кад сам био играч нисам га разумео. Није ми било јасно зашто не бих могао да на центру и поред аут-линије играм исто. Касније сам схватио да је мислио на то како ћу да се поставим на центру да додам лопту напред или како да поред аут-линије спречим противника да крене даље у напад. Сад ја то причам играчима и чекам да схвате.

Усвајају ли играчи савете и вашу, како се то каже, филозофију фудбала?

- Шта је „филозофија фудбала“'? Сваки тренер хоће да његов тим побеђује, а да противник не прелази пола терена. Лепо је то, али то могу тимови кад их после уложених милијарду евра направе Пеп Гвардиола или Луис Енрике. Велика већина нас ради са оним што затекне и сналази се. Тако и ја. На један начин смо покушавали да играмо у Атромитосу док смо се борили за опстанак, на други у Нижњи Новгороду да кроз бараж останемо у лиги, на трећи у ЦСКА из Софије с којим смо се борили за титулу шампиона. Сваки клуб има одређене амбиције и оне одређују каква ће бити игра. ЦСКА је велики клуб и навијачи траже победе, не желе да гледају како им се тим брани. Атромитосу је довољно да не изгуби и остане у лиги. Тренер томе мора да се прилагоди и да прави такву „филозофију“. Могу ја да цртам на табли и причам играчима шта да раде, али џаба све ако нема ко то да уради на терену.

Како време одмиче све сте даље од српског фудбала. Стигли сте до 3.000 удаљеног Сумгајта. Откуд тамо?

- Кад је успостављен контакт председник клуба ми је представио своју визију за наредних неколико година. Онда сам се мало распитао код наших људи. Воја Станковић је играо у Азербејџану десет година, питао сам још неке...  После онога што сам чуо одлучио сам да прихватим посао, али на једну сезону. На лето ћемо да видимо шта смо урадили и да ли би требало да наставимо заједно.

Какви су за сада утисци?

- С моје стране, задовољавајући. Надам се и са стране управе клуба. Тим који је прошлу сезону завршио на четвртом месту од дна табеле сада је четврти од врха. Боримо се за место у Лиги конференције. Није лоше на половини сезоне, видећемо шта носи пролеће.

Имате ли план за „дан после“, ако не дође до договора о наставку сарадње?

- У тренерском послу нема много бирања. Ја сам свестан да је најбитније да имам одређени континуитет, да не правим друге паузе. Сваки тренер би волео да се бори за титуле, али кад нема тога важно је да се ради. Зато је и мој кофер увек спреман.  У сваком клубу може нешто да научи. Није пријатно често мењати клубове, али то је судбина сваког ко се одлучи на овај посао. Ја сам на то спреман, а другачије и неће моћи. Тијана ме неће трпети код куће без фудбала - кроз обавезну доскочицу завршио је Саша Илић.