„Десетка” чекала правог власника

Последња је аутентична „десетка“ крушевачког фудбала. Од пионирских дана се дало наслутити да ће бити прави мајстор са лоптом. Истовремено, имао је Милош Вулић и друге таленте, који су обећавали успех у случају потпуне посвећености. Поезија, коју и данас пише, остала је нешто „за своју душу” и најближе, да им искаже захвалност и љубав. Ишла му је добро школа, у основној је био вуковац, кренуо у гимназију, али је љубав према фудбалу надвладала. Отац Бранислав, који је и сам носио дрес Напретка, међутим, дуго се „ломио” да ли да сина посаветује да се окани фудбала и посвети школи, свестан да прелазак из омладинске у сениорску конкуренцију може бити својеврсни камен спотицања...

- У омладинској конкуренцији интересовали су се и Звезда и Партизан, али отац је био јасан, да завршим прво средњу школу, па да видимо колико су те приче реалне, јер у фудбалу све може да се преокрене преко ноћи. Био сам током омладинског стажа позиван у први тим и уживао у сваком тренутку тренинга поред играча као што су били Миросављевић, Коковић, Бојић, Крзнарић, трудио се да покупим све најбоље од њих и са нестрпљењем чекао да постанем стални члан сениорске екипе.

Искусни стручњак Ненад Миловановић одувек је умео да препозна потенцијал код јуниора, па је Вулић, оправдавши поверење на зимским припремама у Турској, у јануару 2016. године, остао у првом тиму.

- У пролећном делу сезоне играо сам већину утакмица, на појединим чак био и стартер. Вратили смо се супериорно у елиту и то је један период, којег се увек радо сећам и на који сам поносан.

Милош је на суперлигашкој сцени врло брзо, као техничар и префињени зналац, скренуо пажњу на себе, понео и капитенску траку у Напретку, а у јануару 2019. преселио се на црвено–белу страну Топчидерског брда и обукао дрес Црвене звезде.

- На утакмици против црвено-белих у Београду, коју смо изгубили 3:0, одиграо сам доста добро, дошао је да ме гледа директор Штутгарта. Тадашњи председник Напретка Марко Мишковић ми је рекао да су Немци задовољни, међутим, у последњем тренутку није дошло до реализације посла, а интересовање је исказала управо Црвена звезда. Помисао да постанем члан највећег српског клуба, који је у том тренутку био и у групној фази Лиге шампиона је сан сваког младог играча, а мени се остварио, буквално преко ноћи. Дошао сам са оцем у Београд на разговор, планирали да се вратимо у Крушевац, размислимо, али су из Звезде инсистирали да потпишем одмах. Из ове перспективе, да нисам тако урадио и доживео све што јесам у црвено–белом дресу, било би ми јако жао. Треба осетити величину тог клуба, подршку навијача на сваком кораку. Играо сам у Лиги шампиона, освојио сам две титуле у домаћем шампионату, приписује ми се и трећа, мада сам отишао после првог дела сезоне.

Кад је стигла понуда Кротонеа, није Вулић желео да иде са Маракане.

- Знао сам да тренер Дејан Станковић има поверења у мене. Нисам био стартер, али сам био играч са клупе који је први улазио у игру. И добро ми је кренуло у тој сезони, дао сам два гола на почетку, против Новог Пазара и Мачве. Почеле су и квалификације за Лигу шампиона, добио сам шансу и није ми иностранство било приоритет. Понуда Кротонеа била је прихватљива за Звезду, која је у том тренутку желела да смањи играчки кадар и на крају смо се усагласили да одем у Италију.

Серија А, једна од најбољих лига на свету и привилегија је играти на „Чизми”...

- Добро сам се уклопио, имао значајну минутажу, међутим, било је то доба короне и није било навијача на стадионима. Ни резултати нису били очекивани. Имали смо одличног тренера, на клупи је био Ђовани Стропа, тражио је да играмо кроз посед, што је мени одговарало. Играли смо добро, постигли доста голова, али и примили превише, па смо испали.

У првом делу првенства у Серији Б Вулић је био стандардан, међутим, повратак на највећу сцену није деловао извесно и тренер је одлучио да све играче, који су били у тиму у Серији А, буквално склони на страну.

- Испали смо, нисам желео да играм у трећем рангу, иако сам имао још годину дана уговор. Искрсла је понуда Перуђе, која је у претходној сезони играла у плеј–офу за пласман у Серију А. Договорено је да дођем на позајмицу и мислио сам да је то добар потез. Они су, међутим, довели новог тренера, који је инсистирао на дефанзиви и контранападима, а мени то никако није одговарало. Добио сам споредну улогу и једва сам чекао да ми уговор истекне.

На фудбалском плану у том тренутку није ишло како је очекивао, али приватно су се дешавале дивне ствари. Веза са Катарином, која је љубав из школских дана, крунисана је браком.

- Катарина је студирала и била у Београду кад сам прешао у Звезду и тада смо почели да живимо заједно. Пратила ме је у Италију, где смо сазнали да ћемо добити „појачање”. Стигла је прво Хелена, која сада има три и по године. После ње и Лана, која је недавно напунила годину дана, а у фебруару очекујемо и трећу девојчицу.

По повратку у Србију заиграо је за ТСЦ и после две године вратио се кући, у матични клуб, а дрес са бројем 10 га је чекао.

- Имам 29 година, зрео сам играч, који сигурно још много тога може да пружи. Напредак ме позвао, разговарао сам са породицом и одлучио да прихватим понуду. Очекивања су била неупоредива са овим што нам се десило у јесењем делу сезоне. Почели смо са Миланом Николићем на клупи, који је био веома амбициозан и желео је Напредак који ће играти допадљиво, кроз пас и офанзивно. Скупо нас је коштало што нисмо имали спремну екипу од почетка. Мајдевац се повредио, потом и Лутовац. Ја сам се касније прикључио, такође и Хајдин, ипак није то деловало лоше на почетку. Са трибина сам гледао утакмицу са Новим Пазаром, требало је да буде 3:0 за нас на полувремену, а на крају смо се борили за бод. Ситуација је сада тешка, надам се, ипак да ће пролеће донети бодовни берићет и да ћемо се спасити, што би био успех, иако су на почетку амбиције биле много веће – закључио је Вулић.