ФЕЉТОН: Било једном у Буенос Ајресу (1. и 2. део)

ФУДБАЛСКА РАЗГЛЕДНИЦА ИЗ АРГЕНТИНЕ – 1. ДЕО

Сигурно сте макар једном у животу негде прочитали или чули ону много пута понављану фразу да је фудбал „најважнија споредна ствар на свету“. Та чувена кованица, која се често приписује легендарном италијанском тренеру Аригу Сакију, човеку ком је београдска магла у црвено-белој новембарској ноћи 1988. године обилато помогла да касније са два узастопна „ушата“ сребрна пехара овенча један од најбољих тимова Милана у његовој историји, данас је задобила култни статус и често се употребљава на свим меридијанима не би ли се дочарала моћ фудбала и његов значај за човечанство у целини.

Међутим, постоји једна земља „на крају света“ у којој ово универзално начело не важи, али не због тога што Саки није био у праву, већ што оно не може довољно јасно и прецизно да опише шта фудбал значи за све њене становнике. У тој земљи Јужне Америке, осмој по величини на планети и другој на континенту, а првој и неприкосновеној по навијачкој страсти, фудбал је начин живота и својеврсна религија, недокучива другим земљама и народима. Можда је најприближније истини рећи да фудбал у Аргентини и за Аргентинце није споредна, већ „најважнија ствар на свету“, ако не и да је „важнији од питања живота и смрти“, баш како је свој доживљај планетарно најпопуларнијег спорта једном приликом описао Бил Шенкли, човек који је створио темеље Ливерпула као великог клуба.

У овој земљи нестабилне економије, са мноштвом друштвених подела и хиљаду контраста, фудбал делује као лек, као један од ретких интегришућих фактора који окупља све људе без обзира на њихове многобројне разлике. Фудбал представља непресушни извор националног поноса за Гаучосе, јер су у њему показали и доказали да могу бити најбољи на свету. Због тога је национална фудбалска селекција (La Selección) одувек била поштована и обожавана до те мере да је то понекад тешко рационално објаснити.

КАТАРСКА РАПСОДИЈА

Не мора се ићи много далеко у прошлост да би се нашла потврда ових речи – довољно је вратити се назад у 2022. годину. Тада је у Катару одржано 22. Светско првенство у фудбалу, које се први пут у готово вековној историји такмичења, због великих летњих врућина на Арабијском полуострву, одиграло током зимских месеци, у новембру и децембру, и био је последњи турнир у формату са 32 репрезентације.

Током непуних месец дана такмичења, на улицама и стадионима у Дохи, Лусаилу, Ал Рајану и другим местима у Катару, након арапског и енглеског, највише се могао чути шпански језик, и то у својој јужноамеричкој форми, највише захваљујући онима којима је фудбал „све и свја“ – Аргентинцима. Многи од њих су превалили 14.000 километара од куће и провели 19 сати у лету не би ли бодрили своју репрезентацију, а неки су се у ову фудбалску авантуру упустили и на бициклима, возећи чак шест месеци да би од Кејптауна у Јужној Африци стигли до Дохе уочи почетка Светског првенства. Аргентинци су, упркос свим географским, економским и финансијским препрекама, практично „окупирали“ Катар и својим упечатљивим плаво-белим колоритом, бубњевима, трубама и песмом која није престајала донели потпуно нову димензију живота и схватања фудбала у далеком, али богатом пустињском емирату.

Њихов banderazo, чувено масовно окупљање на главној локацији у граду у ком игра њихов тим, односно репрезентација, дан или два пре меча, уз гласно певање, скандирање и махање заставама, постао је заштитни знак читавог турнира, док је сада већ култна репрезентативна навијачка химна Muchachos, ahora nos volvimos a ilusionar опчинила фудбалску планету. Управо су еуфорични, „заразни“ ритам и текст песме пуне патриотског набоја, у којој су повезани Меси, Марадона и рат за Малвине 1982. године, све време држали живом наду међу Аргентинцима широм света да ће Бело-плави (La Albiceleste), након 36 година и осам Светских првенстава, коначно вратити „Златну богињу“ кући.

Ношена френетичним навијањем, које је по децибелима често подсећало на ужарену атмосферу на стадионима широм Буенос Ајреса, Аргентина је у томе на крају успела. Уз подршку више од 50.000 егзалтираних навијача (los hinchas) на крцатом стадиону у Лусаилу, Аргентина је у предвечерје Светог Николе, у вероватно најбољој утакмици свих времена, након извођења једанаестераца и велике драме, победила Француску и тако дошла до треће титуле шампиона света (након 1978. и 1986. године), популарне La Tercera.

Оног тренутка када је Гонзало Монтијел победоносним поготком са „беле тачке“ пришио трећу звездицу изнад грба Фудбалског савеза Аргентине, мегатони коктела радости, среће, узбуђења, еуфорије и националног поноса експлодирали су широм земље са епицентром у Буенос Ајресу. Када се из уста фудбалском магијом опчињених аргентинских коментатора проломио емотивни усклик да је Аргентина постала шампион света и када је британски спортски коментатор Питер Друри у поетичном заносу посветио оду Месију као највећем свих времена, рекавши да се „руковао са Рајем“, мегалополис на ушћу Ла Плате у Атлантски океан затресао се из темеља, као никада пре у својој бурној историји.

Са дуго ишчекиваном Златном богињом у рукама, тим својеврсним атестом фудбалске и спортске бесмртности, Меси је са својим тимом стигао у домовину, где им је приређена епохална фешта, какву Буенос Ајрес и свет не памте. Нестварних четири до пет милиона људи изашло је на улице града код чувеног Обелиска 20. децембра како би поздравило своје шампионе, а тај дан је проглашен и државним празником како би Аргентинци могли да доживе можда и највећу колективну катарзу у 21. веку. Људи су се нашли на местима на којима је то тешко замислити, скакали су чак и са моста у отворени аутобус са играчима који су на крају, из безбедносних разлога, морали да буду евакуисани хеликоптерима. Била је то фанатична фудбалска грозница, незабележена у спортским алманасима, чији су кадрови запањили планету.

ПРЕТВАРАЊЕ СНА У ЈАВУ

Посматрајући све те историјске сцене са велике удаљености и дивећи се чудесној снази фудбала у овој земљи, у мени се јавила неутажива жеља да посетим Буенос Ајрес, погледам утакмице омиљеног Ривер Плејта и других клубова, посетим њихове митске стадионе и пробам да доживим макар делић те чувене јужноамеричке атмосфере.

Желео сам да будем лично сведок уникатне фудбалске приче каква постоји само у Аргентини и нигде више, да истражим феномен фудбала у овој земљи, упознам њену историју, друштвену и навијачку културу и тако себи испуним давнашњу жељу да посетим Јужну Америку. На том таласу еуфорије да мој сан може да се претвори у јаву, почео сам да штедим за овај далеки и нимало јефтин пут и стрпљиво чекам тренутак када ћу се укрцати на прекоокеански лет.

Када је Јужноамеричка фудбалска конфедерација (Конмебол) у фебруару 2024. године одлучила да Буенос Ајрес буде домаћин финалне утакмице Копа либертадорес у новембру, знао сам да је то прилика коју не смем да пропустим. Иако у том тренутку није било одлучено када тачно и на ком стадиону ће се играти финале, било је очекивано да то буде дом Ривер Плејта, славни Монументал, па је моја жеља да одем у Аргентину одједном постала још већа, јер се створила могућност да лично присуствујем великом спектаклу.

Додатан мотив давао ми је Ривер својим успешним савладавањем препрека на путу до финала и помислио сам да Марсело Гаљардо, популарни Муњеко (El Muñeco, што значи „Лутак“, надимак који је стекао у играчким данима када се појавио у првом тиму Ривера) неће пропустити прилику да одведе Милионере (El Millonario) до саме завршнице која би се евентуално играла на њиховом стадиону. У глави сам већ оживео сећања на децембар 2022. године. Замислио сам у каквом стању еуфорије би Буенос Ајрес дочекао ту утакмицу, какву навијачку страст би такав развој сценарија распалио и у том тренутку сам одлучио да будем део тог спектакла – или на стадиону, ако успем да дођем до улазнице, или ван њега. Уопште није било важно где бих био – битно је само да будем у епицентру дешавања и све то видим својим очима.

У наредном делу следи прича о плану пута и доласку у Буенос Ајрес.

ФУДБАЛСКА РАЗГЛЕДНИЦА ИЗ АРГЕНТИНЕ – 2. ДЕО

Као велики симпатизер Ривер Плејта и поштовалац фудбалског и навијачког наслеђа Аргентине, желео сам, пре свега, да одем на чувени Монументал, погледам једну утакмицу Милионера и уживам у спектакуларној атмосфери. Све што се деси преко тога било би бонус.

Крајем априла сам купио авионске карте и резервисао смештај од 21. новембра до 1. децембра, будући да се тада у медијима спекулисало да ће се финале играти 30. новембра. Паралелно са тим сам, путем једне специјализоване платформе за пружање аутентичног фудбалског искуства у градовима широм света, купио улазницу за утакмицу Ривер Плејт – Сан Лоренцо у оквиру Прве лиге, заказану у том тренутку за 24. новембар на Монументалу, што ће рећи шест дана пре планираног датума финала.

Улазнице за утакмице Милионера је, иначе, готово немогуће наћи у слободној продаји због распродатих сезонских улазница које могу да купе само регистровани чланови клуба. Њих у овом тренутку, према званичним подацима, има више од 350.000, док је капацитет Монументала 85.018, тако да је јасно да публику на трибинама углавном чине чланови клуба. Ако се појединачне улазнице појаве на званичном веб-сајту, оне се продају искључиво члановима клуба или члановима заједнице „Somos River“ која окупља на хиљаде навијача регистрованих при клубу како би могли да приступе тим ретким доступним улазницама за малобројне утакмице. Знајући све ово, нисам желео да ризикујем да останем без карте, па сам је зато купио унапред преко поуздане специјализоване платформе.

У цену улазнице од 200 евра је улазила и услуга локалног водича, навијача или члана клуба, који је дужан да обезбеди улазнице клијентима и да своју групу људи организовано уведе на стадион и изведе са њега по завршетку утакмице. Наравно, у све ово улази дружење уз пиће пре утакмице и разговор о навијачкој култури и историјату клуба који гледате. Како сам се у Аргентину запутио сам, ова услуга је била тачно оно што ми је било потребно – добио сам гаранцију да ћу погледати утакмицу, а притом ћу моћи да упознам и локалце и заљубљенике у фудбал са свих меридијана.

РИВЕРОВ ПАД

Међутим, како се мој одлазак у Аргентину примицао, тако се првобитни план закомпликовао. Почетком октобра, Конмебол је дефинитивно потврдио нагађања јавности да ће се финале Копа либертадорес одиграти 30. новембра на стадиону Ривер Плејта, а према правилима Јужноамеричке фудбалске конфедерације, организатора престижног такмичења, клуб домаћин финала је у обавези да свој стадион стави на располагање најмање 10 дана пре одигравања финалне утакмице ради припрема. То је аутоматски значило да утакмица између Ривера и Сан Лоренца, заказана шест дана пре финала, мора да се одложи за неки други термин. На крају је одлучено да то буде 4. децембар, након чега сам схватио да ипак нећу бити у могућности да гледам Ривер уживо, будући да ми је повратни лет за Србију био заказан за 1. децембар.

Због оваквог развоја ситуације, од представника поменуте платформе за организацију одлазака на фудбалске утакмице добио сам понуду да ми за своту новца коју сам дао за Ривер – Сан Лоренцо они обезбеде повољније улазнице за друге утакмице које ће се играти за време мог боравка у Буенос Ајресу. Пошто сам морао да одустанем од гледања клуба због ког сам и отишао у Аргентину, одлучио сам да погледам једине две утакмице које су тада биле у понуди: Уракан – Бока јуниорс 24. новембра и Аргентинос јуниорс – Баракас сентрал 25. новембра. Цена за једну утакмицу Ривера одговарала је цени за две утакмице других клубова што довољно сведочи о снази, значају, престижу и реномеу Ривера, ког присталице не без разлога називају El Más Grande (највећим клубом у Аргентини).

У том тренутку, Ривер је дошао до „предворја Раја“, до полуфинала Копа либертадорес, у ком је за противника имао Атлетико Минеиро. У првој утакмици у Бело Оризонтеу, популарни Петлови (Galo) убедљиво су победили Ривер резултатом 3:0, док је у реваншу седам дана касније у Буенос Ајресу, у запаљиво еуфоричној атмосфери на Монументалу, каква се ретко виђа, резултат био за Милионере разочаравајућих 0:0. Последњим судијским звиждуком на тој утакмици распршене су све наде да би Ривер Плејт до петог трофеја Копа либертадорес могао да дође на свом стадиону и пред својим навијачима. Самим тим су се угасиле и моје наде да ћу бити сведок још једне сензационалне фудбалске феште на улицама Буенос Ајреса, у режији навијача Ривер Плејта.

ПУТ У АРГЕНТИНУ

Са двема фудбалским картама на мејлу, једном авионском у џепу и пасошем у рукама, на лет из Београда за Буенос Ајрес, преко Истанбула, кренуо сам на Аранђеловдан, 21. новембра, мало иза поноћи. Након готово 26 сати путовања (са преседањем у Турској и краћим задржавањем у Сао Паулу у Бразилу ради укрцавања путника), на међународни аеродром Езеиза слетео сам у касним вечерњим часовима истог дана (по локалном времену).

Одмах по слетању и обављању стандардне пасошке процедуре, сачекао ме је унапред договорени превоз до смештаја у ближем окружењу Монументала. Како сам ушао у такси, тако је аутоматски отпочео спонтани разговор са љубазним возачем на енглеском језику о, погађате, фудбалу! Када је чуо да долазим из далеке Србије, усхићено је, као из топа, испалио само једну реч са шпанским акцентом – КустуриКа – и све ми је одмах било јасно. Најпре сам добио још једну потврду да сви заиста живимо у једном великом глобалном селу, а затим схватио да Аргентинци и даље јако цене то што је наш прослављени режисер Емир Кустурица 2008. године снимио документарни филм о својеврсном божанству Аргентине – Дијегу Арманду Марадони.

Говорећи у суперлативима о овој икони Глобалног југа и по Аргентинцима највећем фудбалеру свих времена, возач је као асоцијацију на Србију навео најбољег тенисера свих времена, нашу легенду Новака Ђоковића, и заједно смо оживели за мене лепа, а за њега не баш толико лепа сећања о чувеном окршају Србије (ондашње Југославије) и Аргентине у финалу Светског првенства у кошарци у Индијанаполису (САД) 2002. године.

Пројездили смо кроз град и поред Риверовог спортског комплекса на граници насеља Белграно (Belgrano) и Нуњез (Núñez) и то све уз ритмове незваничне химне Буенос Ајреса – ванвременског хита групе Сода стерео из 1988. године En la Ciudad de la Furia – коју је возач, позитивно изненађен што је знам, пустио на моју молбу. Читав тај улазак у магични град под ноћним светлима био је баш онакав какав сам замишљао у сновима и на јави данима пред пут. Буенос Ајрес ме је дочекао раширених руку, топлим касним пролећем и опојним мирисом живописних јакаранди. Знао сам да ме чека једна непоновљива фудбалска авантура и с нестрпљењем сам чекао да она почне.

СУТРА: Прича о утакмици Уракан – Бока јуниорс.