ФЕЉТОН: Било једном у Буенос Ајресу (3/9)

ФУДБАЛСКА РАЗГЛЕДНИЦА ИЗ АРГЕНТИНЕ – 3. ДЕО

Прва утакмица којој сам присуствовао одиграла се 24. новембра између Уракана и Боке јуниорс у оквиру националног шампионата на стадиону „Томас Адолфо Дуко“ у насељу Парк патрисиос (Parque Patricios), у сиромашном јужном делу Буенос Ајреса.

Аргентински фудбалски клубови познати су и по својим упечатљивим надимцима, па тако Уракан своје име, грб и надимак Globo, односно Балон, дугује пиониру аргентинске авијације Хорхеу Њуберију који је са својим балоном El Huracán прелетео Аргентину, Бразил и Уругвај. Уракан је основан 1908. године у насељу Нуева Помпеја (Nueva Pompeya) и представља шести клуб по величини у земљи, одмах иза Велике петорке (Cinco grandes) коју од 1937. године чине Ривер Плејт, Бока јуниорс, Индепендијенте, Расинг и Сан Лоренцо.

Овај последњи, основан исте године кад и Уракан у оближњем насељу Алмагро (Almagro), а данас стациониран у суседном насељу Боедо (Boedo), представља највећег, историјског такмаца клубу са „Дука“, а њихов окршај, вероватно највећи комшијски дерби на свету, назива се Класико портењо (Clásico porteño). Овај стари, традиционални градски дерби, назван по речи портењо (porteño), којом се означавају становници града Буенос Ајреса, уједно је и трећи највећи дерби у Аргентини након Суперкласика (Superclásico) између Ривер Плејта и Боке јуниорс и дербија Авељанеде (Clásico de Avellaneda) између Индепендијентеа и Расинга. Осим тога, ова два ривала се налазе на листи аргентинских клубова са највећим бројем чланова, па је тако Сан Лоренцо заузео пету позицију са готово 90.000 регистрованих чланова, док се Уракан налази на 12. месту са више од 50.000 чланова.

Иако је реч о старом ривалству, које је кроз историју било веома брутално и односило чак и људске животе у сукобима најватренијих навијача, такозваних barra brava, нема сумње да је, статистички гледано, Сан Лоренцо далеко већи и успешнији клуб од Балона – и по броју победа у међусобним дуелима, и по броју освојених трофеја и по томе што је клуб из Боеда једном био и шампион Јужне Америке (2014).

ПРВИ ПУТ МЕЂУ ЂУБРЕТАРИМА

Стадион „Томас Адолфо Дуко“, Колосеум јужног Буенос Ајреса, познат и као Палата (El Palacio) због своје монументалне архитектуре, који такође неодољиво подсећа на стадион Фјорентине „Артемио Франки“ у Фиренци, изграђен је на подручју некадашње градске депоније и спалионице отпада (la quema), па се отуда навијачи Уракана називају Спаљивачи или Ђубретари (Los Quemeros). Прва утакмица на њему одиграна је у септембру 1947. године између, занимљиво, истих противника из новембра 2024. године – домаћина Уракана и Боке јуниорс.

Договор са локалним водичем био је да се наша група, сачињена од љубитеља фудбала са свих страна, од Аустралије до Канаде, састане у парку у непосредној близини стадиона како бисмо одатле заједно отишли до места где ће бити приређена јединствена фешта у режији најстраственијих навијача Уракана. У аргентинској навијачкој култури, тај догађај се назива la previa и представља једну врсту еуфоричног загревања атмосфере око стадиона неколико сати пред почетак меча. То је време када се навијачка страст подиже до усијања и када се показује безусловна лојалност клубу.

На путу до тамо, видео сам „реку“ црвено-белих аутобуса препуних навијача који су на отвореним вратима у покрету палили бакље, махали заставама, певали, скандирали, и то све уз добро познати ритам труба и бубњева, без којих се не може замислити јужноамерички навијачки пејзаж. Први утисак о фудбалској Аргентини био је заиста невероватан. Такву енергију и страст према фудбалу до тог момента нисам доживео, нити су овакве сцене нешто што се може видети код нас.

Када смо стигли до централног места окупљања, la previa је већ увелико била у току. На окупираној раскрсници и у пространој улици која води ка стадиону усталасало се црвено-бело море људи који су певали, скакали и у заносу клицали Уракану и Аргентини. Са свих страна допирао је мирис уличног роштиља, у Аргентини познатог као asado, док навијачи конзумирају надалеко познати коктел фернета и кока-коле, који се испија углавном заједнички, из великих пластичних флаша од два литра са одсеченим врхом (познате као viajero).

Тако загрејани, ка Палати су се, раме уз раме, кретали људи свих генерација – ђаци, студенти, запослени и незапослени, мајке и очеви са децом у наручју, баке и деке са унуцима. Наравно, сви су у дресовима вољеног клуба, јер је дрес (camiseta) не само незаобилазни део навијачке културе, већ и саставни део свакодневних одевних комбинација Аргентинаца. Тако је на улицама Буенос Ајреса сасвим нормално и уобичајено видети људе и децу како шетају у дресовима својих омиљених клубова или репрезентације.

Иако стадион није био испуњен до последњег места, атмосфера је била фантастична, права јужноамеричка, са ватрометом, конфетама и великим црвено-белим тракама преко целих трибина. За разлику од ватрене атмосфере на стадиону и око њега, која се мора доживети лично да би се до краја разумела, квалитет клупског фудбала у Аргентини је већ неколико година у опадању и не може да парира европском. Утакмица није обиловала значајнијим приликама и завршена је најнепопуларнијим резултатом 0:0. Ако ништа друго, била је заиста јединствена привилегија видети уживо на терену великог мајстора фудбала Единсона El Matador Каванија у дресу Боке.

У наредном делу следи прича о утакмици Аргентинос јуниорс – Баракас сентрал и Марадонином крају.