Бадњак за здравље и радост

Прва недеља у Новој години, снег веје, литургија у цркви Огњене Марије у Лазареву, месту код Зрењанина, насељеног колонизацијом после Другог светског рата становницима из БиХ, са Романије, околине Вишеграда, Маглаја, Мркоњића...

Као некад преци, данас њихови наследници у банатској равници посећују божији храм, поштују вековне обичаје, славе Божић, крсне славе... Храм код вредних Лазаревљана, један од највиших православних у Војводини, при завршетку је и увелико се користи.

Душан Фуртула, капитен Задругара, који је за мештане више од фудбалског клуба, по завршетку литургије, на излазу се окренуо према вратима, прекрстио и, уз чај, на месту где се окупљају клупске присталице, започета је божићна прича.

- Често идем у цркву, не чиним то само кад је недељна литургија – каже Фуртула. – Пред утакмицу обавезно сам у храму, дође и сиаграч Урош Мршевић, често и тренер Владимир Грбушић, чланови руководства Дуле и Милош Маринковић... Лакше ми је на утакмици, кад се помолим, као да сам скинуо терет с леђа. Једноставно, много ми прија.

Рођен је 1993. године, одлично се сећа дечачких дана и божићних прослава.

- Готово сваки кварт у Лазареву, палио је бадњак на једном месту, ватра је била велика, кувала се рибља чорба, певало, а пред поноћ из читавог села сјатили би се испред цркве. Данас смо све свели на окупљање испред храма и предивно је, деца, млади и старији на једном месту и са заједничком жељом. Бадњак за здравље и радост, за заједништво и љубав, за драги нам Божић.

Кроз осмех настваља о обичајима у Лазареву.

- У поноћ, кад закорачимо у божићни дан, следи ватромет и стижу први куринђаши и готово да је цело село у „акцији“. Следи одлазак у цркву, радосно је и весело. Божићни ручак увек је у кругу породице, ово је велики празник и породична светковина и нема ничег лепшег  од топлине и породичне љубави, кад осмеси обасјају трпезу.

Већ је наоштрио секирче за бадњак.

- Идем пре зоре, са другарима и свако за себе сече бадњак, највећи носимо пред цркву, где и остали мештани. Сечем два, један за маму Бранку, други за мој дом, ово су ми најлепши дани на почетку године. Упражњавам сваки пост, од првог до последњег дана и пријатно се осећам.

На питање да ли се, приликом жеља за ову годину, сетио фудбала и Задругара, био је јасан:

- Задругар је институција, не само фудбалска и у овом делу банатске равнице нема клуба овакве традиције. Моја родна кућа је у комшилуку дома Ненада Бјековића, за старије и нас млађе највећа је икона, у улици Данила Ђокића поникло је много асова и сви су, пре других клубова, носили дрес Задругара. Сви мештани клубу желе добро, а сад се навија да опстанемо на војвођанском „Истоку” и уверен сам да ћемо се изборити. Трка је дуга, бољи смо од неких екипа испред нас, али јесенас нас није хтело, срећа је окренула леђа. Бићемо јачи у наставку, уз напомену, да после зрењанинског Радничког, имамо најмлађи тим у првенству.

Није имао пуних једаест година кад је почео да тренира у плаво – белој опреми.

- Покојни отац Миланко добро је играо кошарку, као и стричеви Славко и Мика, а ја сам се определио за фудбал и нисам се покајао. Тренер је био, као и данас, Владо Грбушић и из тадашње генерације пола нас је било у екипи која се, пре 18 месеци, после дугог чекања, вратила у Подручну лигу Зрењанин, па за сезону и на војвођански „Исток”. Међу њима био сам најстарији.

На почетку каријере играо је на позицији десног крила, био је брз за одбране и кад је постигнут историјски успех и пласман у Српску лигу, повукао је ручну.

- За први тим дебитовао сам 2009. године, са 16 лета био убедљиво најмлађи у тиму. Тренер је био Јово Симанић и тад смо освојили прво место у подручју и пласирали се у Војвођанску лигу. Био сам бонус, имао подршку од старијих и искуснијих саиграча и на убељив начин освојили смо трон и постали чланови српсколигашке „Војводине”. Дани који се не заборављају обогатили су клупску историју. Прошао сма комплетне летње припреме и кад сам схватио да су обавезе код трећелигаша неупоредиво веће,  определио сам се за школу.

Завршио је Рударски факултет, одсек нафта, запослио у Нафтагасу, што би његови земљаци рекли „права особа за све”. Дружељубив је, одан пријатељ и лидер у тиму.

- Нисам могао без фудбала. Кад се Задругар спустио ниже, кад су обавезе око тренажног процеса постале мање, вратио сам се у клуб код тренера Данила Бјелице. Било је добро, имали смо снажан тим.

Две сезоне био је изван Задругара и за то време, променио четири клуба.

- Хтео сам да се отиснем у друге средине, да видим како изгледа кад не играш за своје место, по пола године провео сам у ЖФК Банату, Радничком из Јаше Томић, где сам био први играч са стране са капитенском траком, Башаидуи ОФК Стајићеву, а кад сам видео да не иде, да срце другачије лупа, вратио сам се кући, у Задругар.

После погледа у даљину, наставио је монолог:

- Вратио сам се 2020. да помогнем, клуб се нашао пред колапсом, таворили су у „А“ лиги, без тима, очајно вођени и кад смо се организовали, формирали екипу, за три године смо прошли три ранга. Задругар је више од љубави, треба видети присталице и њихову подршку, радују се и тугују с нама.

Елоквентан, брзих мисли, љубазно је одбио неколико позива, поруке није ни читао док се разговор није завршио.

- Ево, питају кад крећемо по бадњак...