ФЕЉТОН: Било једном у Буенос Ајресу (6/9)

ФУДБАЛСКА РАЗГЛЕДНИЦА ИЗ АРГЕНТИНЕ – 6. ДЕО

На списку утакмица које сам желео да погледам у Аргентини остала је само још једна. Она највећа, најузбудљивија и најзначајнија у клупском фудбалу на тлу Јужне Америке. Она чији победници стичу право да се макар годину дана поносито шепуре са фудбалског Олимпа. Она која носи највећи престиж и вечну славу (La Gloria Eterna) – велико финале јужноамеричке Лиге шампиона, Копа либертадорес, заказано за 30. новембар.

Оног часа када је судија на крцатом Монументалу одсвирао крај реванш утакмице првог полуфинала Копа либертадорес и када су играчи Атлетико Минеира почели славодобитно да шире руке због избацивања аргентинског великана, тако је интересовање домаће публике за финале у Буенос Ајресу одједном опало. Потражња за картама се смањила и више никоме у граду, а поготово љубитељима Ривер Плејта, није било стало до предстојеће утакмице, јер је Аргентина доживела још један тежак и болан пораз на клупском нивоу фудбала од највећег континенталног ривала.

Када сам почео да размишљам о одласку у Аргентину, унапред сам се помирио са чињеницом да ће шансе да дођем до карте у случају да Ривер уђе у финале бити веома мале, готово непостојеће, знајући какву и колику навијачку армију имају Милионери. Стога сам рекао себи да ако већ нећу бити на трибинама и међу навијачима за време утакмице, онда макар желим да будем у близини стадиона и да се надам да ће по завршетку утакмице почети велико славље због Риверове пете титуле Копа либертадорес. Главни циљ био је да лично доживим ту исконску јужноамеричку радост због фудбала и присуствујем својеврсној репризи феште од 20. децембра 2022. године.

Нажалост, испоставило се да су моја очекивања ипак била нереална, будући да су Атлетико Минеиро и Ботафого, који је претходно избацио уругвајски Пењарол, заказали свој финални окршај. Када је већ ситуација била таква, када су улазнице постале доступне преко разних онлајн платформи по релативно повољној цени за финале (око 200 долара), донео сам одлуку да новац који сам планирао да потрошим на неке друге ствари уложим у вечно сећање и одем да погледам уживо тај врхунски спектакл на јужноамерички начин, без обзира што у њему неће бити мени омиљеног аргентинског тима. На крају крајева, такве прилике се не пропуштају у животу.

Улазницу сам купио преко званичне Конмебол мобилне апликације за сектор са навијачима Атлетико Минеира. Нисам могао тек тако равнодушно да гледам утакмицу, без икакве емоције, па сам морао да одаберем страну. На крају је пресудило то што је за Петлове својевремено играо, по мом мишљењу, највећи мађионичар са лоптом у историји фудбала – велики Роналдињо.

УСАМЉЕНА ЗВЕЗДА НА ФУДБАЛСКОМ НЕБУ

Како сам ногом крочио на нетипично црно-беле трибине огромног Монументала, пуне Бразилаца, пред мојим очима је „пукао“ невероватан и непоновљив амбијент, какав никада пре нисам доживео, нити у том формату, нити са толико људи. На обе стране су се веома гласно орила имена финалиста уз незаобилазне међусобне прозивке и фантастичне кореографије, док се на терену одвијао пригодан и занимљив програм отварања који је својим присуством увеличао највећи тенисер и спортиста свих времена и највећи понос Србије – Новак Ђоковић.

Нашем асу, који је у престоницу Аргентине дошао да одигра ревијални меч на опроштају Хуана Мартина дел Потра од тениса, пружена је велика част да изнесе и на одговарајуће место на стадиону постави престижни трофеј Копа либертадорес, а касније је и судији Факунду Тељу донео новчић за подбацивање. Читав стадион га је поздравио овацијама, чиме је још једном потврђено да је наш Новак истинска светска суперзвезда коју је аргентинска јавност с нестрпљењем ишчекивала. Видевши све то уживо, на једном оваквом спектаклу и тако далеко од куће, у мени се пробудио заиста невероватан осећај националног поноса због тога што је он део нашег народа и што нас тако достојно представља у свету.

Ботафого је на самом почетку утакмице остао са играчем мање због једног погибељног старта Грегореа, који је због тога добио директан црвени картон, али ни то није спречило Усамљену звезду (Estrela Solitária) из Рио де Жанеира да покаже надмоћ. Са 10 играча на терену, у неравноправној борби, Ботафого је неочекивано стекао предност од два гола већ до полувремена, а ја сам у паузи упознао једног момка из Београда, који је такође био на финалу, али и једног Чилеанца у дресу Коло Кола. Када ме је видео, препознао је грб Црвене звезде на тегет дресу који сам носио и само је, зачуђен, узвикнуо Estrella Roja!

Поздравили смо се, разменили пар речи и оживели сећања на легендарно финале Интерконтиненталног купа у Токију 8. децембра 1991. године, у коме је тадашњи освајач Купа европских шампиона (Црвена звезда) убедљивим резултатом 3:0 победио тадашњег освајача Копа либертадорес (Коло Коло), чиме су београдски црвено-бели постали клупски шампиони света.

Моја срећа због оваквог изненадног сусрета, који сведочи о величини и глобалној препознатљивости најуспешнијег српског фудбалског клуба, достигла је неслућене размере. И ко год је видео грб Црвене звезде на мени, од Риверових навијача у околини Монументала, до разних других туриста, сви су знали о коме се ради.

Иначе, стадион није био испуњен до последњег места, било је доста празних столица, а то није могло да прође незапажено у аргентинским медијима. Они су тада писали да је Монументал једноставно превелик за бразилско финале Либертадореса желећи тиме да истакну како Аргентинци гаје много већу страст према фудбалу од Бразилаца и да се њима такав пропуст не би могао догодити где год да се игра финале. Штавише, то је емпиријски више пута потврђено.

Одмах на почетку другог полувремена, Едуардо Варгас је ударцем главом, на асистенцију Хулка из корнера, смањио резултат на 1:2, да би у дубокој надокнади времена Ботафого успео да зацементира победу још једним поготком за коначних 1:3 и прву титулу шампиона Јужне Америке у његовој историји. Са првим освојеним трофејом Копа либертадорес, Усамљена звезда засијала је никад бљештавије, лансирајући себе право међу великане бразилског фудбала.

У наредном делу следи прича о Ривер Плејту и Монументалу.