Можда звучи исувише благо ако се каже да су навијачи Партизана ове сезоне, са вољеним клубом прошли сито и решето. Многи од њих постали су зависници о адреналину.
Незахвалан задатак да „спасе шта се сапс'ти може” после одласка Жељка Обрадовића, припао је шпанском стручњаку и, тада свеже отпуштеном стратегу Барселоне, Ђоану Пењароји.
Уз минимална очекивања и лош старт Каталонац се латио посла, а да су резултати његовог педесетодневног мандата у Београду, и те како присутни, показао је и меч последњег кола АБА лиге, против Дубаија.
Партизан је у понедељак увече рутински савладао до тада непораженог ривала из Емирата (86:76) и јасно ставио до знања конкурентима на Јадрану да дубинске црно-беле ране полако зацељују и да шампион круну не намерава да преда без борбе.
Била је то друга узастопна победа Ваљка над реномираним противницима, с обзиром на то да је само неколико дана раније прегазио и моћни Панатинаикос (78:62).
Ипак, оно што публику београдског великана радује више од чињенице да је вољени клуб тријумфовао на седам од претходних девет сусрета, јесте начин на који је стигао до импресивног низа.
Пењароја је пронашао формулу да мрзовољне, лење и неамбициозне играче Партизана, поново претвори у чету војника, спремних на све за победу, за навијаче, за грб који носе, а то је услуга какву му црно-бела породица засигурно неће заборавити.
На мечу са Дубаијем, баш као и на претходним, енергија, позитивне вибрације и велика борбеност биле су главне одлике састава Ђоана Пењароје, који је смелим маневрима од групе појединаца поново направио тим.
Храбре одлуке да из састава одстрани оне који нису били спремни да се жртвују за екипу попут Џабарија Паркера или Тајрика Џонса, резултовале су управо ефектом каквом се Шпанац и надао. Црно-бела свлачионица поново одише заједништвом, успостављена је здрава хијерархија и оно најважније, сви су подређеним заједничком циљу – да Партизан побеђује.
Српски шампион поново делује као целина, играчи поново изгледају задовољно, пуни воље за игром и животом, о чему сведоче и крајње симпатичне тимске прославе и „глупирања”, попут плеса Двејна Вашингтона против Дубаија.
Пењаројина изјава да му фокус нису трофеји, већ да опорави клуб, направи потпуни детокс и добру полазну основу за наредне године, наишла је на масовно одобравање публике, с обзиром на то да су и навијачи махом одустали од текуће сезоне. За сада делује да Шпанац ради управо оно што је и обећао кад је стигао у главни град Србије, и да му заправо уопште не иде лоше.
Шеф струке црно-белих, јасно, у срцима навијача Партизана, никада неће моћи да замени Жељка Обрадовића, јер су ципеле најтрофејнијег тренера Европе исувише велике да би их попунио било ко други. Ипак, Пењароја је досад и те како завредео наклоност Гробара, ради одличан посао на клупи великана из Хумске улице и делује да може да направи и више од онога што је иницијално обећао. Партизан поново изгледа као тим.
НОВАЈЛИЈЕ СТИГЛЕ У ВИДУ ЕНЕРГИЈЕ
Поред неминовних заслуга тренера Пењароје, који је препородио екипу, добар део похвала иде и на рачун новајлија. Иако су при доласку у клубу као привремена решења били оспоравани, Ник Калатес, Бруно Фернандо и Камерун Пејн убрзо су постали неизоставан део Партизана и неки од важнијих играча. Њихова вредност нарочито с осликава кроз аспекте пожртвовања, борбености и емоције, више људских него спортских квалитета, управо оних које црно-бела публика највише и цени.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
