Одлазак увек насмејане Новосађанке

Татјана Јечменица-Јевтић, једна од најбољих наших тенисерки, трагично је настрадала у тешкој саобраћајној несрећи у Београду. Од тог петка, 13. фебруара ништа више неће бити исто. Ни тенис, ни спорт, ни животи многих људи. Са њом је у колима био и њен супруг, Дарко Јевтић, директор Рукометног клуба Војводина, који се налатзи у индукованој коми.

Таша је увек била насмејана, ведра, занимљива, пријатељски расположена, а својим одласком оставила је велику празнину.

Тенис је за њу на почетку био само игра, постао професија, а остао начин живота. Таша је од првог дана била посвећена највећој љубави – било да је професионално играла на највећој сцени, или била селекторка женске репрезентације Србије или тренер младим играчима у својој академији у родном Новом Саду. Иза себе је оставила одличне резултате, инспиративне и занимљиве приче са терена и ван њега.

Кад је први пут узела рекет у руке, није размишљала да ће једног дана играти на грен слем турнирима, да ће делити терен са чувеним шампионкама Моником Селеш или Аранчом Санчес Викарио. Хтела је само да буде ван куће, да потроши вишак енергије, да буде активна у друштву екипе у родном граду. Није имала велика очекивања, али је била упорна, па је брзо почела да доказује таленат, пре свега на државним првенствима тадашње Југославије, али и на познатом Оранж болу до 16 година (1993).

Као професионална играчица, 1996. дошла је до 72. позиције на ВТА листи у појединачној конкуренцији и 88. у дублу. Дебитовала је на највећој сцени 1995. године, јер је на Ју-Ес опену стигла до друге рунде. Осетила је чари Аустралијског опена, где је играла у првом колу две године заредом (1996. и 1997), Ролан Гароса, кад је 1996. стигла до другог кола, па неколико месеци касније била део уводне рунде Вимблдона.

Јечменица није дуго била у врху, а на све то утицала је и саобраћајна несрећа у којој је 1997. настрадао њен први тренер Драган Ћирић, кога је помињала у сваком интервјуу као човека од кога је научила све о тенису.

Годину дана касније, са 20 година, одлучила је да заврши каријеру, у којој је освојила шест ИТФ трофеја. Међутим, никада није жалила због тога, јер је остала у тенису.

Била је део Фед куп репрезентације, а у два наврата предводила је екипу као селекторка – прво од 2005. до 2007, а онда од 2014. до 2020. Имала је улогу главног тренера у стручном штабу Олге Даниловић у јуниорским данима, а препознала је и таленат Лоле Радивојевић док је тренирала у њеној школи.

Убрзо после тога магију белог спорта одлучила је да преноси девојчицама и дечацима у академији у Новом Саду. Није желела да буде само тренер који ће да их научи како се удара форхенд или бекхенд са основне линије, већ и учитељ-педагог који ће им пренети праве вредности.

Татјана је била посвећена и одговорна, пре свега мајка и супруга, препознатљива по темпераменту и широком осмеху. Увек је била расположена за разговор, баш као и у њеном последњем интервјуу за Спортски журнал за Божић, кад је сa задовољством поделила занимљиве приче о томе како јој је отац сваки пут поклањао пушке и звао је „сине“, па су заједно ишли у лов. Због кратке фризуре многи су мислили да је дечак. Није јој дуго требало да замени пушку рекетом, испише своје странице историје и остави неизбрисив траг у српском тенису и спорту.