„Дане са Маракане памтићу цео живот”

Увек је сан спортисте из мале средине да заигра за највеће клубове своје земље. Душану Лукићу се тај сан остварио. Био је играч Црвене звезде, највише је пружио у дресу Ријеке, а инострану каријеру изградио је у Кортријку из Белгије. Утисак је да није пружио оно што је његов таленат наговештавао.

Лукић је рођен у Брчком 7. новембра 1956. И данас живи у Брчком.

- Брчко сам увек волео. Ту су ми живели родитељи, целокупна родбина. Живео сам дуго у Ријеци, био у Америци и Белгији, али Брчко је остало у срцу и данас сам ту - каже Душан Лукић.

Фудбал је почео да игра у родном граду.

- Живим близу православне цркве у Брчком. Ту смо сви играли фудбал. Чуо сам да у брчанској Локомотиви траже пионире. Отишао сам са својим другарима и мене су задржали. Дали су ми дрес, копачке и осталу опрему. Много ми је то значило.

Онда је прешао у Јединство, које је некада било квалитетан друголигаш Југославије.

- Био сам јако млад, па су ми преправили годину рођења. У спортској легитимацији писало је да сам рођен 1954. Са 14 година требало је да играм у Републичкој лиги. Пошто нисам имао право да играм због недостатка година, они су преправили годину рођења. Касније сам постао фудбалер Јединства.

На препоруку Милована Ђорића лета 1976. стигао је у Црвену звезду.

- Пратили су моје игре годину дана. У једном тренутку у хотелу у Брчком виђен је Ђорић. Никоме није желео да каже зашто је ту. Међутим, на тој утакмици сам се повредио у 15. минуту, али он је отишао код мојих родитеља да им каже како ме жели одвести у Црвену звезду. Родитељима се то није свидело, мајка је много плакала. И Жељезничар је показивао интересовање, али Црвена звезда се не одбија – отишао сам у Београд.

Лукић је за црвено-беле одиграо 146 такмичарских утакмица, било је и голова.

- Финале Купа УЕФА против Борусије Менхенгладбах највећи је успех и догађај који се памти. Имали смо квалитетну и сјајну генерацију играча. Штета је што нисмо освојили то такмичење. Несрећа, али и неки други фактори. Касније сам прешао у Ријеку, тамо био један од главних играча и лепа прича трајала је пет-шест година.

Душан не крије да још сања реванш осмине финала Купа УЕФА Звезде против АЕК-а. Тим са Кантриде победио је 3:1, али је у првом мечу у Атини било 2:0 за Грке. У Београду много шанси: Филиповић, Богићевић, Муслин, Савић, Лукић… али лопта није хтела у мрежу.

- Сећам се тог меча као да је јуче био. Било је око 100.000 гледалаца. Кад сам изашао на терен, мислио сам да ће ми коса отпасти с главе. Читаво једно полувреме били смо у њиховом шеснаестерцу, али лопта није хтела у гол. Сушић, Филиповић, Богићевић, Савић, Муслин, ја… Лопта није хтела да нас слуша. То је била јако фина генерација. Имали смо младост, квалитет, брзину – све. Стаменковић, Петровић, Јеликић, Јовановић, Савић, Филиповић, Муслин…. Испали смо, али смо се касније поправљали.

Лукић је одиграо два вечита дербија. Први је онај када је Партизан као гост славио са 3:1, а Илија Завишић постигао прелеп гол. У другом је славила Звезда са 3:0.

- Вечити дерби никада неће умрети, у наше време био је нешто посебно. Атмосфера пред утакмицу, па оне пљескавице и остала понуда испред стадиона. Људи су долазили из свих крајева Југославије и из иностранства. Током утакмице тукли смо се, а после је било велико другарство. Ја са Преказијем, Ђуровићем и другима. То се не заборавља. Данас је неко друго време и захтева дубљу анализу.

У Звезди су га тренирали Гојко Зец и Бранко Станковић. Не скрива о коме данас мисли лепше, потпуније и човечније.

- Гојко Зец је био савременији тренер. Са Станетом се нисам слагао, али сам морао да слушам и испуњавам његове наредбе. Стане је био старији, имао је старомодне погледе на поимање фудбалске игре, начин тренинга и на живот. Он јесте добар тренер, али Зецу бих дао предност.

Био је Лукић свестан јаке конкуренције у Звезди, па је прешао у Ријеку. Тамо је испољио пуни сјај.

- Стигао сам на Кантриду кад је Ријека имала велики тим. Иначе, ретко ко би из Звезде отишао тамо. Били су ту Десница, Ружић, Радовић, Јеролимов, Радин, Цукров, Хрстић, Јуричић… Звезда ми није дала да идем, али сам ја одлучио и није могло бити погађања. Било ми је лепо и значајно време сам провео на Кварнеру.

Ни он не може да заборави тријумф против Реала и судијску неправду у реваншу. Те мечеве није играо, јер је већ био отишао у печалбу, али је навијао за доскорашње саиграче.

- Било је срамотно суђење. Правду је делио Белгијанац. Не могу ни данас да схватим зашто није досудио макар три пенала над Дамиром Десницом. Реал је на крају једва прошао даље, и то са три играча више. Искључени су Тицић, Миленковић, а на крају и Десница.

Судија се правдао да је Дамир Десница много пргав играч, да му је псовао све по списку, а знамо да је човек глувонем.

- Да се човек грохотом насмеје. Дамир Десница је диван човек, велики пријатељ и врхунски фудбалер. И да нема тај хендикеп, не би псовао судију, није такав по карактеру. Једноставно, судијска лакрдија. Жао ми је било, јер сам тамо провео лепе године.

Лукић је из Ријеке отишао у Белгију, касније и у САД.

- У Белгију сам морао да будем бољи од домаћих играча макар дупло. Имао сам срећу да сам играо добро и три године био најбољи стрелац. Од Кортријка сам добио и признање. Онда сам, преко Србе Стаменковића, позван да одем у Америку, а био сам близу преласка у Андерлехт. Међутим, у Америци се нисам снашао на њиховим теренима, вратио сам се у Белгију и у тој земљи окончао играчку каријеру.