Корени се не заборављају

На северу земље, у Суботици, у држави у којој се спорт не доживљава као избор већ судбина, одрастала су два брата чије су приче, иако различите по форми, исписане истом снагом карактера. Филип и Андреј Барна – два имена, два пута, а један корен. Један је загосподарио паркетом, у ритму игре која подсећа на уметност у покрету, док је други у тишини воде изградио прецизност, стрпљење и непоколебљиву дисциплину.

Филипова игра носи ретку, неукротиву енергију - комбинацију талента и храбрости која се не учи, већ се осећа. С друге стране, Андрејево присуство у базену делује готово медитативно - сваки замах одмерен, покрет прожет унутрашњим миром и челичном вољом. Кошаркаш ФМП-а плени динамиком, шампион у пливању дубином, један осваја буком трибина, други тишином која претходи великим резултатима.

Ипак, изнад свих разлика уздиже се оно што их спаја – невидљива нит братства, заједничког одрастања и вредности које не бледе. У њиховим успесима огледа се више од спорта, ту су посвећеност, пожртвованост и тиха, али снажна подршка породице која је у темеље њихових каријера уткала веру да се снови, уз довољно рада и срца, заиста могу достићи.

Андреј је у Америци, тамо живи, ради, тренира, али велики део времена проводи и на Старом континенту.

- Брзо долазим, већ у мају бићу у Европи. Очекују ме турнири у Барселони, Монаку, Кану и Риму, у августу Европско првенство у Паризу.

Филип је, за разлику од брата, стациониран у Београду.

- Код мене је другачије, спремам се за следећу недељу, даље од тога не могу да размишљам. Сезона је при крају, циљ смо испунили, обезбедили опстанак у лиги, сад ћемо да пробамо да се пласирамо у плеј-оф.

Да ли сте задовољни вашим индивидуалним издањем?

- Јесам, поклопило се много ствари које су утицале и на моју игру. Екипа је добро играла и онда није тешко да исплива појединац, у овом случају то сам био ја.

Је ли постојала шанса да се бавите истим спортом?

- Некада смо заједно тренирали кошарку, али сам брзо одустао од те идеје, јер сам схватио да ми не леже спортови с лоптом – рекао је Андреј.

Родитељи су атлетичари, нисте ни покушали да се бавите краљицом спортова?

- Нису нас нешто водили на атлетику, отац није ни спомињао да је био јуниорски вицешампион Југославије, то смо сазнали од бабе и деде. Пустили су нас да сами бирамо пути чиме ћемо да се бавимо – додао је Филип.

На питање да ли су задовољни избором, Андреј је први кроз смех рекао:

- Филип се бави спортом, мој је више као хоби, ако ћемо да причамо о популарности и новцу.

Кошаркаш ФМП-а се надовезао:

- Нисмо у то време ни размишљали о томе, битно је било да се играмо и имамо обавезу. Занимљиво, због Андреја сам кренуо да играм кошарку, први је почео, мене повукао. Био сам знатижељан, ишао сам с татом да гледамо брата, онда сам се и сам заљубио у тај спорт. Тако да је он „кривац” за све...

Присетио се и Андреј нечега:

- Случајно сам се определио за пливање. Није ме то нешто занимало, другови у Суботици су кренули, па реко 'ајде и ја, највише због дружења. У почетку ми није било пријатно у базену, али брзо смо се вода и ја заволели.

Какви сте били као деца, ко је био несташнији?

- Обојица смо били енергични, живахни некако. Тукли смо се стално и сећам се да су нас родитељи нон-стоп раздвајали. Често смо се свађали, али смо били добра деца. Нисмо били трапави, имали смо атлетске способности и то се одмах видело, били смо и брзи, тако да нико и није могао да нас стигне – објашњава Андреј.

Српски репрезентативац у пливању додаје:

- Филип је био немирнији, било га је теже смирити. И, раније је отишао од куће, па није био под контролом родитеља, мене су држали под лупом док нисам отишао на факултет, па сам морао „да се понашам”.

Да ли сте везани за родитеље, с обзиром на то да сте одавно отишли од куће?

- Везани смо веома, обојица, с тим да ја имам прилику често да их виђам јер су удаљени свега два сата - рекао је Филип.

Андреј се убацио:

- Чујем се сваки дан с родитељима, дословно не прође дан да нисмо у контакту. Имам другаре у Америци и невероватно ми је кад кажу да се чују с родитељима једном у недељу, две. Мени је то незамисливо.

Колико је подршка родитеља била битна у вашем одрастању?

- Веома! – из цуга ће Филип. - Без тога не бисмо ништа могли да постигнемо, нити би били успешни. Отац нас је сваки дан возио на тренинге, долазио по нас, он и мама ишли на утакмице, такмичења и стварно су нам увек били ветар у леђа. И данас је тако. Андреја често прате на тркама у Европи, ја сам им ближе, доступније им је да стигну, па су готово сваки дан ту. Родитељи су нам за пример, то схватамо сад кад смо мало зрелији, јер и ми треба да будемо подршка нашој деци.

Андреј, да ли себе сматрате успешним?

- Да, али нисам још стигао до врха, још се борим. Имао сам доста падова током каријере. Рецимо, кад сам био у успону, дошао сам у Америку и - стагнирао. Није ми пријао колеџ, нисам успевао све да постигнем, подсвесно сам знао да ће да буде тешко и само сам чекао да добијем диплому. Четири године нисам видео никакав напредак, али то ми је донело и нешто корисно - видео сам шта мом телу одговара и треба.

Филипе, да ли сте некад покајали због нечега, а да је везано за спорт?

- Јесам. Био сам фудбалски голман и то ми се свидело, кад сам се пребацио на кошарку мало ми је било криво што сам променио спорт. Међутим, после је све легло на своје, морао сам да се изборим са одлукама и ојачам. На крају, човек схвати да има милион послова којим може да се бави, да ништа није погрешно.

Чиме бисте се бавили да нисте спортисти?

- Сигурно бих био програмер, јер сам то већ радио у Америци – насмејао се Андреј.

Филип се надовезао:

- Неким другим спортом, у било ком облику, само да је спорт. Ништа на свету није лепше од тога.

Шта вам је прва асоцијација на Суботицу?

- Породица и пријатељи! – рекоше углас браћа Барна.